Penal: Fudbalski sjaj Srbije

Piše: Zoran Stojadinović

Pao je kamen sa srca – svima: fudbalerima, selektoru Slavoljubu Muslinu, predsedniku saveza Slaviši Kokezi, direktoru Goranu Bunjevčeviću.

Baš svima, jer, posle osam godina neverice, očaja i tuge, prepucavanja i svađa, Srbi ne traže krivca – imaju konačno priliku da promovišu zaslužne.

Besmisleno bi bilo u trenucima velikog slavlja, jer plasman na Mondijal za našu malu zemlju u konkurenciji bogatih i moćnih to zaista jeste, analizirati čiji je udeo veći: da li Prijovićev ili Mitrovićev, Stojkovićev ili Ivanovićev, Muslinov ili Kokezin...

Od predsednika saveza do ekonoma reprezentaciji – zaslužni su svi. Da Kokeza nije autoritativan i za mnoge neprijemčiv, pitanje je kako bi se piramidalna odgovornost uopšte kreirala.

U zemlji sa osam miliona stanovnika od kojih tri veruju da bi bili bolji selektori,  dva da bi mogli da budu uspešniji predsednici i skoro tri da bi bili kreativniji od Matića i efikasniji od Mitrovića, nije lako stići do cilja.

U poređenju sa uspesima košarkaša, tekvondista, džudista, odbojkašica i vaterpolista, plasman fudbalera na Svetsko prvenstvo naizgled deluje kao neumesna šala.

Ali, samo oni koji znaju koliko novca prolazi kroz fudbalske federacije Španije, Italije, Nemačke, Engleske i ostale svetske centre mogu da shvate da je za Srbiju plasman na Mondijal, ravan osvajanju medalje u mnogim sportovima, hteli to da priznamo, ili ne.

Srbija će posle osam godina zatočeništva u sopstvenim problemima ogoljenim nedosuđenim penalom u poslednjem minutu utakmice sa Australijom u Južnoj Africi, konačno dočekati proleće sa mondijalskim zracima.

Gol Prijovića definitivno je rasterao najcrnje slutnje o kojima je bilo strašno i razmišljati u strahu da nam se ne ponove tužni kadrovi iz Đenove, smrknuta lica posle Maribora ili spušteni pogledi zbog drona koji je Evropu obrukao, a Srbiju opet vratio u fudbalsko beznađe. Bilo, ne ponovilo se.

Slavoljub Muslin odveo je reprezentaciju na Svetsko prvenstvo, ali da tamo ne bi doživeo sudbinu Slobodana Santrača, Ilije Petkovića i Radomira Antića, moraće dobro da proanalizira učinak svih momaka koje je pozivao pod srpsku zastavu.

I ne samo njihov, već i svoj, da i on posle Moskve ne bi čuo slične reči koje je izgovorio tadašnji selektor Gane Milovan Rajevac:

,,Najlakše mi je bilo da napravim taktiku za meč sa Srbijom“...

Tek sada posle sjajnog uspeha reprezentacije, teško ali zasluženo izvojevanog, rezultati Crvene zvezde i Partizana na evrospkoj sceni dobijaju pravu dimenziju. O fudbalskoj Srbiji definitivno više niko ne govori sa podsmesima.