Bufon na srpski način, ili, Van der Sar iz Srbije?! Ni jedno, ni drugo – već treće: Veliki Vladimir, čuvar snova svih Srba okupljenih pod zastavom spremnom da se zavijori i u Rusiji.
Tamo gde je fudbalska reprezentacija ponajviše zahvaljujući njemu – neprikosnovenom vlasniku “Zlatne lopte FSS” za 2017. stigla, izdižući Partizanovog gorostasa na pijedestal pred kojim se čuje samo jedna reč: “Zasluženo”!
Prošao je za 34 što mnogi ne bi za 334 godine. Dizao se u nebesa, padao, opet ustajao… Saplitali su ga, rušili, pretili, ucenjivali, napadali!
Kad se činilo da je pobeđen i zaboravljen, vraćao se i postajao sve jači. Danas je jači nego ikad! Sinovi Lav iz prvog braka i Vladan, naravno i supruga Valentina, daju mu snagu za borbu među stativama, veruje do četrdesete…
Upravo šestogodišnji Lav pomogao nam je da shvatimo koliko je Vladimir prirodan, dobroćudan, ni nalik gorostasu s terena…
Pomno je slušao očevu priču i povremeno se uključivao u razgovor kad se najmanje očekivalo i inicirao reakcije zlatnog diva srpskog fudbala:
– Zlatna lopta FSS je najvrednije priznanje u karijeri do sada. Prevashodno jer su svi pomno pratili ono što sam uradio i zahvalan sam im što su me izabrali. Ostaje mi da uživam i da već pripremam sebi teren kako bih opravdao to u budućnosti.
Ivan Ćurković i Ivica Kralj apostrofirali su da je Zlatna lopta priznanje za sve golmane pa i za njih jer se izuzetno retko dešava da čuvar mreže dobije sličnu nagradu...
– Oni najbolje znaju kako je u golmanskoj koži. Kad je sve super zaslužni su ostali, ako se pogreši, udara se najviše po golmanu... Najnezahvalnije mesto u timu je golmanovo – nemaš nikoga iza tebe da te spašava, samo stativu, ili goluba ako slučajno proleti...
Zašto ste uopšte postali golman?
– Postao sam golman...
– Jer si najbolji – uskočio je Lav u priču!
Naljutila je ova upadica Vladimira:
– Jesmo li se dogovorili nešto?
Šestogodišnji sinčić nije se previše obazirao na očevu opasku...
– Ali, jesi najbolji! Jesi, jesi...
– Prvo sam dugo igrao špica... Trener mi je rekao da nema golmana i da imam genetiku... Video sam da me to privlači jer je najveći adrenalin i što sve zavisi od mene. Menjao sam još nekoliko puta: igrač – golman, igrač – golman i ostao na kraju među stativama.
Jesu li vas odvikavali od te ideje?
– Nisu. U porodici su svi bili golmani, osim majke. To je bio znak da treba da nastavim njihovim stopama.
Hoće li Lav nastaviti vašim?
– Ne znam. Lave, hoćeš li da postaneš golman jednog dana?
Odgovorio je slatkim dečijim glasom:
– Hoću... Nego šta ću!?
Da li vam je ponekad žao što niste ostali u špicu i danas imate želju da odete u napad?
– Ne, vidi se da znam u napadu! Šalim se... To je bila moja odluka i bila je definitivna.
Kad biste se vratili dve decenije nazad, da li biste promenili izbor?
– Ne, fudbal je nešto što sam voleo i u čemu uživam. Kad nešto radiš moraš da uživaš u tome ako želiš da uspeš. Svaki drugi čovek na planeti žudi za nekim treningom. Da li je fudbal, mali fudbal, džoging, teretana... Uklopio sam to dvoje zajedno.
Šta vam ispunjava zadovoljstvo?
– Prevashodno porodica, onda i dobri rezultati.
Na terenu?
– Samo pobede. Kad nema pobede, kao da se nešto sruši. Kao da se ruši svet.
Posebno na težim utakmicama: Zvezde protiv Brage i Rome, reprezentacije, na primer protiv Nemačke u Južnoj Africi, Partizana dva puta sa Videotonom i Zvezdom – ko zna koliko puta... branili ste fantastično, realno iznad mogućnosti.
– Pokušavam da objasnim svima: to su utakmice, sve zavisi od vaše psihe, da li ste mentalno jaki?! Ako se bojiš toga veliki je problem jer nisi rođen za to. Ja sam rođen i volim kad utakmica nešto odlučuje... Kao mali vaspitavan sam da ne postoji poraz i da moram da se borim sa pritiskom. Bukvalno sam naučio to i važne utakmice su upravo prilika da se stekne nešto veliko... Ili, imaš ili nemaš petlju?! Ima igrača koji se plaše velikih izazova što je nedopustivo. Zbog toga se fudbal i igra, da se takmičiš protiv boljih, pokušaš da ih pobediš i da težiš da postaneš najbolji... Ja to volim...
Opet se ničim izazvan oglasio Lav:
– Ja mnogo više drugih stvari volim od fudbala... – konstatovao je sebi u bradu nadovezujući se na očevu poslednju rečenicu koji se pravio da nije čuo opasku...
Da li ste nekad pomišljali da prekinete karijeru?
– Nisam, jer znam da uspeh dolazi na kraju. Kod golmana je tako, eto, na primer: Edvin van der Sar koji je u 40. napravio najveće uspehe, od 36. do 41. uradio je najviše u karijeri. Ili, Bufon na primer... Nadam se da ću tako i ja.
Posle svake odbrane ljubite loptu, postoji li još neki ritual kojeg se pridržavate u pripremi meča?
– Ne znam kako gledate na ritual... Videli ste da se pred svaku utakmicu prekrstim. Meditiram, zamišljam trenutke koje bih želeo da mi se na utakmici dese. To je samim tim prizivanje željenih događaja i ilustrujete ih u svojoj glavi...
Dešava li se to zaista?
– Ne volim da sve bude na meni, zamišljam situacije u kojima donosim sigurnost ekipi. Samim tim povlačim i za nešto više...
Pogađaju li vas komentari da ste rukometni golman koji brani rukama, nogama... na prošlom derbiju i glavom u poslednjem minutu...
– Poenta je da ne primiš gol. I da ti svaki trener i odbrana veruju. Sve ostalo je manje bitno.
Dokle ćete braniti?
– Još dugo.
Šta to znači: godinu, dve, pet... šest?
– Do četrdesete sigurno!
Hoćete li moći tada da se bacate?
– Možemo da se kladimo u šta god hoćete... Ako ne budem mogao, eto...
Kompletan intervju sa Vladimirom Stojkovićem možete da pročitate u trobroju Sportskog žurnala za 31. decembar, 1. i 2. januar. Ukoliko želite da se pretplatite na elektronsko izdanje Žurnala kliknite OVDE.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
