Šta čeka Orlove posle debakla na EP: Francuski recept

Piše: Larisa Petrović

Koliko ozbiljno moramo da poradimo na osnovi, da pravimo bazu odakle će nam doći neki novi Momir Ilić, ili generacija poput Nenadićeve, Šešumove, umesto da vreme trošimo na međusobna trvenja, prebrojavanje na naše i njihove, „legendarne i nelegendarne”.

Samo nas rad može spasti da potpuno ne izgubimo korak, da nas ne oduvaju sa rukometne mape upravo selekcije koje sada pripadaju vodećem ešalonu.

Nešto u tom smislu govorio je i Lino Červar čija Hrvatska je kao domaćin ostala bez medalje.

Podsetio je koliko je važna ta baza i da ne možemo samo da računamo na talenat kojim je ovo podneblje vazda obilovalo.

Francuze nije sramota da kažu da su učili iz jugoslovenske, osamdesetih moćne, škole rukometa. Ali, su je oni nadgradili i savršen su primer kako se sistematskim radom stiže do rezultata.

U njihovom slučaju su to, zlata u kadetskoj, juniorskoj i seniorskoj selekciji. Mladi igrači se sistemski uvode u priču, a da tim ne trpi.

Tako Nedim Remili sa 22 godine hladnokrvno odigra meč protiv Hrvatske na svom drugom takmičenju, prvo je bilo SP u Francuskoj.

Tim igra sa svih 16 igrača, pa se ne oseti ni kad Nikola Karabatić u igri provede „samo” 15 minuta. Zašto bi nas bilo sramota da malo prepisujemo od njih.

Ali, za to prvo treba organizaciono da budemo spremni, od vrha do dna, da se zna ko šta i zašto radi, umesto da energiju trošimo na to ko je na čijoj strani.

Da se u datom trenutku ne govori više o, sukobu, tuči, ili samo žešćoj razmeni mišljenja, zavisi od interpretacije, potpredsednika Saveza i selektora, nego o tome šta bi moglo da se popravi u igri našeg tima.

Da više pažnje ne privlači, doduše vrlo hrabra, izjava, Cvetkovića o odnosu Srba i Hrvata, umesto igra.

Došli smo dotle da treba da se zadovoljimo pobedom i plasmanom u drugi krug, prvi put od 2006. kada su takmičenja van naše zemlje u pitanju.

Kao nacija nismo navikli da se zadovoljavamo takvim stvarima, uvek hoćemo i više i bolje, ali nam je stvarnost trenutno baš ta.

Prošli su Orlovi u drugi krug što je naznačeno kao primarni cilj. Međutim, ukupan utisak je vrlo bled.

– Moram da kažem, ovi tvoji su mnogo spori, ne mogu oni ovako nikog da pobede – reče jedan uvaženi kolega, posle utakmice otvaranja sa Hrvatskom.

Još nekolicina, čak i trenera konstatovali su kako su od Srbije ipak očekivali malo više „krvi” i energije.

Budući da ipak imamo u sastavu igrače poput Nenadića koga je Vesprem, baš pre ovog prvenstva platio pola miliona evra, pa Vujina, Đorđića jednog od vodećih igrača beloruskog Bresta, već prekaljenog fajtera sa desetogodišnjim stažom u Bundesligi, Đukića, Radivojevića koji takođe igraju Ligu šampiona u dobrim klubovima...

Da se njihovi pojedinačni kvalitet moraju mnogo bolje koristiti. U modernom rukometu već odavno nema prostora za menjanje po tri igrača u odbrani i napadu.

 Svestan je toga i Cvetković, pa je u oktobru upravo govorio o tome da su mu potrebni igrači u oba pravca, a na kraju, ispostaviće se na samom šampionatu upravo je menjao i igrao na taj način. Kaže svesno je žrtvovao igru zarad rezultata i da bi sačuvao igrače.

Može da se uzme u obzir da se situacija znatno iskomplikovala povredama, da je neke zamisli poremetila, smanjila manevarski prostor, ali utisak je i da se igrači baš nisu, što bi klinci rekli, skalpirali, sa selektorom, moglo se to primetiti između redova i u nekim izjavama iako ni jedni ni drugi to neće priznati, bar za sad javno.

Kao što je svojevremeno rekao jedan kolega sa televizije – „statistika je kao bikini, pokazuje mnogo, ali ne otkriva sve”.

Tako, statistički gledano, Srbija je selekcija koja je posle drugog kruga na Evropskom šampionatu u Hrvatskoj imala najlošiju odbranu.

Orlovi su primili najviše golova, u proseku 31,8 po meču.

Do 32 su protiv Srbije brojali Hrvatska, Norveška i na kraju Belorusija, do 30 Švedska, a Francuska čak do 39. Jedini put kada su Šešum i društvo tu cifru spustili na ispod 30, protiv Islanda, pobedili su.

Austrija je procentualno ostala najlošija, ali posle samo tri utakmice. Orlovi i Austrijanci su primili najviše golova na jednom meču, po 39.

Upravo odbranu su i igrači označili kao najslabiji segment u njihovom učinku na šampionatu.

Napad je bio, ali samo na momente i nikad dovoljno dugo konstantan da bi se rezultatski ugrozili protivnici.

Mnogo tehničkih grešaka, uskoća napada, ponekad, kao u prvoj utakmici, igra bez krila i bezvoljnost čim protivnik napravi razliku.

Gotovo sve utakmice su po razvoju događaja bile preslikane, crne rupe u igri u kojima bi protivnik pravio razliku završavale su bilo kakvu priču o eventualnom iznenađenju.

Možda slika sa video bima zagrebačke Arene u 55. minutu meča sa Francuzima, na već deset razlike sa Dinarove Eksperte, na kojoj Jovica Cvetković pogleda u daljinu, naslonjen na ruku, dok sedi na klupi, govori jače od svega o nemoći u datom trenutku.

Od toga kakvu ćemo pouku izvući iz svega, da li će se sve kao i do sada samo završiti na pozivima na ostavke ili kozmetičkim promenama, bitkom za funkcije, a da se ne bavimo suštinom, zavisiće i budućnost rukometa.