ZVIŽDUK: Tišina para uši

Piše: Branko Spasojević

Bez odjava i dubljih analiza, šest utakmica odrađenih više forme radi, u danu Lige šampiona, najbolja su slika jada srpskog fudbala ove jeseni.

Na šest mečeva 2.400 gledalaca. U proseku, svega 400 ljudi po utakmici. I da ne beše gostovanja Partizana u Zemunu, brojka bi bila za 1.500 manja.

A, imalo je šta da se, barem po imenima i ukorenjenom renomeu klubova, proprati: Napredak je gostovao u Čačku, niški Radnički prvi put prvoligašu Budućnosti u Dobanovcima, derbi su igrali Čukarički i Mladost. Na sva tri stadiona sjatilo se ukupno, gotovo riplijevskih, 400 svedoka!

Nije poruka sa kup utakmica izuzetak, niti pije vodu objašnjenje da nam je fudbal mnogo bolji i lepši od posete na „drugorazrednom takmičenju” i u radnom nam danu.

Tišina na šest stadiona, hteo neko da prizna ili ne, dubinski je simptom bespovratno izgubljenog poverenja u domaći fudbal.

Slično je bilo i poslednjeg vikenda širom Srbije, opšta vertikala pada interesovanja, nezavisno od ranga, stadiona i šminke reflektora, svedoči o virusu koji je duboko zašao u svaki zaseok lepe nam države.

Kragujevac, Novi Pazar, Užice, Surdulica, Zemun, Pirot, Prijepolje, Zaječar, Vlasotince...

Tribine zvrje prazne, neće ih napuniti ni plasman Srbije na SP, kamoli Zvezdine utakmice utakmice u Ligi šampiona.

Ljudi u Srbiji hoće, pre svega, pošten fudbal. Mogli bi nekako da svare poslednji incident i lakrdiju Zorana Širokog u Lučanima, ali...

Kad umesto sudija i sumnjivih, na kladionicama obeleženih utakmica, incidenti postanu fudbalski događaji o kojima se u superlativima priča, nema sile koja će vratiti poverenje u domaće loptanje. A, od njega sve polazi, čitava Srbija.