Šaban Šaulić bio je pevački, ali i fudbalski virtouz

Bog daje i uzima. Kad tuga mine i suze presahnu zbog preranog ovozemaljskog rastanka od Šabana Šaulića, ostaće žal zbog nepovratno utihnule pesme iz duše i utrnulog glasa, koliko umilnog toliko i silnog, da darne i u najtvrđi damar, a srce nagne da titra...

Bog je, međutim, bio široke ruke kad je uz krunu, kralju lepe pesme, podario i izuzetni fudbalskih talenat, oni koji su Šabana bolje poznavali, svedoče o virtuozu s loptom i igri bogomdanoj za doživotne „osuđenike” na fudbalski merak.

– Ko nije slušao Šabana Šaulića (ako ima takvih), ne zna za kralja dobre pesme, a ko ga nije gledao s loptom, ostao je uskraćen za jedinstvenu fudbalsku čaroliju „made in čivija”. Šaban je mogao da „pojede” loptu, što su upamtili i u zavičajnom nižerazrednom šabačkom Borcu, kao i u tadašnjem drugoligašu Mačvi. Imao je, međutim, 18 godina kad je snimio prvu ploču i njegov muzički otac, Buca Jovanović, smatrao je da je fudbalu u to vreme bio dovoljan jedan Pižon, tek nailazeća Zvezdina zvezda, a da prava sevdalinka „plače” za glasom kakav je Bog dao samo Šabanu – diktirao nam je svojevremeno u pero Miša Mijatović, ovdašnji hit-mejker, na čiju je „dalapu”, takođe, sletela „bubamara” i pre nego što je povezao pionirsku maramu, pa ni danas nije siguran da li bi ga Srbija više pamtila po muzici ili po vragolijama u fudbalu.

Šaulića je sudbina odvela u muzičke vode iz kojih je, ne pitajući za cenu, često „isplivavao” na fudbalski teren, što je sedamdesetih godina prošlog veka, znalački iskoristio muzičar Miša Mijatović, do tada višegodišnji fudbaler zavičajnog zonaša Orlovca.

– Uspeo sam da u FS Beograda registrujem FK Estradu, klub sa pečatom, grbom, statutom, žiro-računom. U ekipi je, pored pevača, muzičara i glumaca, naravno, bio i Šaban i premda, zbog specifičnosti posla nikad nismo uspeli da se uključimo u zvanično takmičenje, kao reprezentacija Jugoslavije odigrali smo više od dve stotine mečeva u manjim i većim mestima u zemlji i inostranstvu i sve je to bilo humanitarnog karaktera. Šaban je imao jaču levu nogu i bio nepredvidiv dribler, „poslovođa” i golgeter. Nosio je desetku na dresu, Miroslav Ilić, godinama igrač kluba iz Mrčajevaca, bio je nezamenjiv na levom krilu, a ja sam igrao vođu navale – glasom fudbalskog strasnika i danas govori Mijatović.

Selektor ekipe bio je legendarni Milutin Šoškić Šole, a treneri Vladica Kovačević i Marko Valok.

– Kakav je to navalni trio bio: Mijatović-Šaulić-Ilić – pamti i danas popularni Šole. – Mogli su i bez treninga da pariraju i tadašnjim prvoligašima bar jedno poluvreme. Sećam se kad smo na JNA dočekali italinasku estradu sa Đani Morandijem, Toto Kutinjom, Umberto Tocijem i tek stasalim Erosom Ramacotijem, za koga nismo znali da je pevač već smo mislili da Italijani švercuju negom igrača Intera. Bilo je na kraju 2:2, golove za nas su dali Mijatović i Jova iz „Sedmorice mladih”, ali je Šaban sve zasenio majstorskim dodavanjima, driblingom u trku i na malom prostoru. Na tribinama je bilo više od 60.000 gledalaca i svi su bili u transu.

Među nekoliko stotina utakmica FK Estrade, od kojih je većinu odigrao i Šaban Šaulić, u sećanju je i duel dve ekipe na sarajevskom Koševu pred prepunim tribinama i isto toliko prisutnih ispred stadiona, koji su makar u „trećem poluvremenu” mogli bar da čuju Bešlića, Šaulića, Džinovića, Ilića...čije su se pesme čule do Trebevića.

– Šaban je te večeri bio istinska zvezda i premda je Mijatović bio trostruki strelac, najveće zasluge za pobedu Srbije nad Bosnom od 4:3 pripale su Šauliću, jer je kod svih golova on bio odlučujući asistent. Kasnije sam samo u Dragiši Biniću video ponešto iz Šabanovog repertoara – govori o svom ispisniku i drugaru, Miroslav Ilić. – Bio je izuzetno skroman, ali živahan, temperamentan, dane i noći provodili smo kao mladi na šabačkim sokacima ili u mojim Mrčajevcima, kasnije porodično letovali u Dubrovniku i koje kuda, ali svuda, zajedno!