KORNER: Brđanski sistem uspeha

Piše: Zlatibor Repić

Malo je privatnih klubova u Srbiji. Bez obzira što ima mnogo finansijera od čijih mogućnosti zavisi postojanje brojnih superligaša, prvoligaša i niželigaša, zvanično takav status ima jedino Čukarički.

Slični primeri u srpskoj eliti su Napredak i Voždovac, s tim da oni na papiru nisu privatni, ali o njima brinu pojedinci, Marko Mišković i Marko Zdravković.

Brđani su dugo u društvu najjačih. Još sredinom devedesetih tokom zlatnog doba Stankom korporacije belo-crni su izašli na evropsku scenu, učestvovali su u Intertoto kupu.

Kako se urušavala poznata firma, tako je propadao i klub. Gašenje je bilo na pomolu, a onda se pojavio Dragan Obradović.

Ulaganjem sopstvenog kapitala vlasnik firme „Adok” sprečio je selidbu Čukaričana u Srpsku ligu 2012, samo godinu kasnije vratio se u najjaču konkurenciju i od tada je četiri puta izlazio na evropsku scenu.

Zajedno sa procvatom kluba trenersku karijeru gradio je Vladan Milojević, osvajač jedinog trofeja u istoriji Brđana 2015. pobedom u finalu kupa protiv Partizana.

Sadašnji trener crveno-belih, preko Kipra i Grčke, stigao je na Marakanu, a i posle njegovog odlaska Čukarički je ostao pri vrhu Super lige.

Dobro su se na klupi snalazili i njegovi naslednici, posebno Simo Krunić i sadašnji šef struke Aleksandar Veselinović.

Promene trenera zapravo se nisu mnogo ni osećale na Brdu, mnogo važnije je da su igračima redovno isplaćivane prinadležnosti, da razmišljaju samo o obavezama na terenu, što nažalost nije slučaj u većini naših članova elite.

Čukarički je najbolji primer zdravih odnosa u klubu, jasne strategije i sistemskog rada, a kad je tako onda ni uspešni rezultati ne izostaju. Slično je u TSC-u, Voždovcu, pa i Napretku.

Da je u Srbiji više privatnih klubova u kojima gazdama nije cilj samo preprodaja igrača, već i pozicioniranje u vrhu, imali bismo verovatno više onih koji bi koračali stazama Brđana, samim tim i još timova pred kojima bi morali da strepe Zvezda i Partizan.