Piše: Milorad Bjelogrlić
Leto 1990. godine. Sportski žurnal je još u „pelenama”. Krenuo je pre dva meseca. Olimpijske lepotice Igman i Bjelašnica su u centru pažnje fudbalske javnosti Jugoslavije. Tu su na pripremama Crvena zvezda, Velež, Željezničar, Vojvodina, Sarajevo, Priština... Igran je i turnir. Hotelskim foajeom defiluju bivši i tadašnji asovi Džajić, Halilhodžić, Katalinski, Vokri, Savićević, Prosinečki...
U dvostrukoj sam ulozi. Pišem za sarajevske Večernje novine, ali i za Sportski žurnal. Dogovorio sam intervju sa Ivicom Brzićem tadašnjim trenerom Vojvodine. Pričam mu kako sam ga kao dete gledao na Grbavici kada je igrao za Željezničar. Smeje se, kaže da odlično pamtim i da mu je bilo lepo u Sarajevu dok je nosio dres Želje. U jednom trenutku pored nas prolazi dugokosi momak, crven u licu, samouveren, mladalački nasmejan, vretenastih mišića, lepo građen...
„Idi u sobu. Odmori se. Kasnije ćemo imati težak trening. Biće mnogo trčanja”, kaže mu Ivica.
Stiže mu brz odgovor.
„Lako ću ja šefe, ne brinite...”
Prepoznajem Sinišu Mihajlovića. Već se afirmisao, jer je godinu ranije sa Novosađanima osvojio titulu prvaka SFRJ. Ivica nastavlja da priča.
„Dečko je sjajan. Poslušan, vredan, u levoj ima top, izuzetno talentovan. Sigurno će stići do reprezentacije. Tražili su ga Hajduk i Dinamo i ne znam kako ga je Vojvodina ugrabila”.
Te zime Mihajlović prelazi u Zvezdu, a ja sam poverovao na reč Ivici Brziću i uverio se da se radi o velikom talentu.
Crvena zvezda je krajem maja 1991. godine u Bariju postala šampion Evrope. Prvu utakmicu posle osvajanja evropske titule igra na Koševu protiv Sarajeva. „Crveno-beli” su smešteni u „Holidej Inu”. Svi bi hteli da naprave intervju sa novim šampionima Evrope. Sedim sa kolegom iz „Večernjih novina” Slobodanom Bucalom, koji razgovora sa Sinišom Mihajlovićem.
Siniša priča i uz izvinjenje napušta sto gde sedimo i ne vraća se više. Bucko se pomalo ljutnu zbog tog gesta. Kasnije saznajemo da je razlog bio potpuno opravdan, ljudski, čovečan. U Hrvatskoj (Borovu selu) su već počeli krvavi sukobi. Neki Sinišini drugari iz detinjstva su pobegli od pošasti, mržnje, zla, krvi. Ne žele da ratuju. Došli su u Sarajevo da potraže pomoć od drugara. Naravno, ona nije izostala. Tada se uverih da je reč o humanom čoveku, dobrici, velike duše i srca.
Siniša Mihajović je 2012. godine izabran za selektora Srbije. Početak je bio kilav. Zaređali su porazi. Nismo izgledali baš slavno u tim utakmicama. Strašno mi je zasmetao poraz protiv Makedonije u Skoplju. Sednem „zašiljim tastaturu” i dobro nakrpim selektora. Napisao sam da je u reprezentaciju zvao i neke igrače koju šira javnost ne bi poznala ni u ukrštenim rečima.
Vreme je prolazilo i Mihajović je sklapao kockice. Postajali smo ozbiljna reprezentacija. Bilo mi je mnogo žao kada je napustio klupu nacionalnog tima. Napravio sam kardinalnu grešku i ruka mi je bila brža od pameti. Miha je u petak proglašen za trenera godine Srbije i posle igračke postao i trenerska legenda.
Siniša Mihajlović se poslednjih meseci bori sa teškom bolešću uz koju često ide atribut; neizlečiva. Međutim, to ga nije ni slomilo, ni uplašilo. Naprotiv, sada je još jači, a to mogu samo heroji. Kukavice ni pod razno. Nastavio je da se bori, došao je i u Beograd po veliko priznanje. Izaći će i iz ove bitke kao pobednik kao što je uvek i bio.
Majstore, skidam kapu za sve ono što si uradio, a za onaj komentar što napisah. Čovek u životu, ponekad, pojede nešto što ne bi smeo ni slučajno. E, to se vidiš meni desilo. Priznajem. Izvini.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
