Nekad je od plana do cilja put duži nego inače, ali Alberta Nađa to ne dotiče, ne pomera ni za pedalj. Miran je, racionalan, mudar, jednostavno, perfekcionista. Ništa ne prepušta slučaju.
Tokom igračke karijere, kad god je izlazio na teren nikad nije razmišljao o tome da li je taj zeleni tepih dostojan njegovog kvaliteta. Izlazio je ponosno, hrabro, samouvereno... I kad se dogodilo da ne demonstrira partiju vrednu aplauza sa terena nije izlazio gledajući u travu, već u nebo, jer oduvek je znao da biti fudbaler, pre svega, znači biti čovek, a on to jeste.
Prvi strelac po raspadu SFRJ
Za reprezentaciju SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore odigrao je 45 utakmica i postigao tri gola od kojih jedan zavređuje posebno mesto u istoriji.
Po raspadu SFRJ, Albert Nađ je postigao prvi gol u novoformiranoj državi, SR Jugoslaviji.
- Pa sad, mogu prihvatiti racionalan i mudar, ali baš ne i miran – aktuelni trener Teleoptika u startu je imao repliku. - Mnogo puta se ispostavilo da imam kratak fitilj, između ostalog i na poslednjem večitom derbiju pred odlazak u Španiju.
Za one koji ne pamte, šta se tačno dogodilo?
- Gubili smo, potom preokrenuli na 3:2. Upisao sam ime u listu strelaca. Navijači sa severa su me neprestano vređali, vikali „p.... mađarska”. Kad sam pogodio mrežu krenuo sam ka jugu da proslavim, a zatim se vratio do severa i pokazao srednji prst.
Mladost – ludost ili nešto treće?
- Ma kakvi, ni mladost, ni ludost. To su, jednostavno, emocije koje na terenu nikad nisam umeo da kontrolišem. Verujte, danas bih isto uradio.
Odbio sam da igram za Mađare
Patriota do srži. Tako se najbolje može opisati Albert Nađ. Jedan je od onih koji nikad, na bilo koji način, ne bi izdali svoju zemlju. Dokazao je to devedesetih godina.
- Otac mi je Mađar, majka Srpkinja iz Srema... I otac i generacije pre njega odrastale su u Zemunu. Godine 1991/92. igrao sam u Bačkoj Topoli utakmicu za selekciju do 18 godina. Posle nje prišao mi je čovek i obratio se na mađarskom. Nekako sam mu objasnio da možemo pričati samo na srpskom. Pitao me je da li bih igrao za reprezentaciju Mađarske. Odbio sam, rekao da moje srce kuca samo za jednu zemlju, a to je Srbija.
Otkud u trenerskim vodama?
- Znate, mislio sam da trener nikad neću biti. Kao koordinator za sportska pitanja proveo sam četiri godine u Partizanu. Osvojili smo četiri titule, dva puta duplu krunu, ušli u Ligu šampiona, dva puta igrali Ligu Evrope. Doveo sam nekolicinu igrača od kojih je klub mnogo zaradio.
I čini se, lako se nametnuo budući poziv?
- Tad su me neki ljudi savetovali da se bacim u trenerske vode. Poslušao sam. Jedan sam od retkih koji je odslušao svaki čas u školi za trenere. Tamo sam shvatio koliko zapravo ne znam o fudbalu, a kao i mnogi bivši igrači mislio sam da znam sve.
Vara li utisak ili sledite pravilo da na vrhu uvek ima mesta ako se krene sa dna?
- Krenuo sam od Rakovice, u tom trenu petoligaša. Za dve i po godine provedene tamo sam mnogo naučio, sazreo. Između ostalog, shvatio sam da je znatno teže biti trener, nego igrač. Velika je odgovornost kad znaš da od tebe sve zavisi.
Mirna me je zaprosila
Privatni život Alberta Nađa bio je prilično turbulentan, ipak, nekoliko godina od stavljanja tačke na prvi brak, upoznao je Mirnu, damu za koju ističe da je žena njegovog života.
- Supruga je moj pokretač, najveći oslonac. Bila je uz mene u najkritičnijim situacijama. Upoznali smo se slučajno, potom se mesecima družili... Načinila je svaki prvi korak koji je vezan za nas, pa me je tako i zaprosila. Najrećniji sam što imam takvu ženu pokraj sebe, a kćerkica Helena je kruna velike ljubavi.
Razmišljate li o ključnom mestu na trenerskoj klupi Partizana, jednoga dana?
- Lagao bih da kažem da ne razmišljam, ali ne znam kako bih to izneo u emotivnom smislu. Između ostalog, zato mislim da je dobro što sam krenuo od najniže lestvice. Sve u svoje vreme.
Posle 406 odigranih utakmica, mnogi vas svrstavaju među legende „parnog valjka”, prija li taj epitet?
- Za mene, istinske legende Partizana su Momčilo Moca Vukotić i sad Saša Ilić. Svi mi ostali kojima se priprisuje taj termin deo smo istorije.
Da li vas i danas zaustavljaju na ulici, uz pokoji komentar, molbu za fotografisanje?
- Navijači najčešće. Mnogo puta i Zvezdini. Desilo se jedne prilike da mi je fan najvećeg rivala pružio ruku i rekao da nikad nisam bio dobar protivnik, ali da poštuje sve što sam učinio za svoj klub.
Pecanje sa viceprvakom
Za Alberta Nađa, pecanje nije samo nešto u čemu uživa već dobar deo života. O tome možda i više nego dovoljno svedoči opaska kojom je svojevremeno upozorio lepu suprugu.
- Mirni sam rekao da nikad ne sme da mi zabrani dve stvari – Partizan i pecanje. Ne znam kako bih to opisao, nije ni hobi, više strast. Kad pričamo o ovoj temi ne mogu, a da ne pomenem velikog prijatelja Nemanju Damjanovića koji je vicešampion sveta u pecanju. Od njega sam mnogo naučio i tek ću... Upoznali smo se u prodavnici ribolovačke opreme i tako je krenulo prijateljstvo – otkriva Nađ.
Malo ko zna da ste u juniorskim danima bili na meti Crvene zvezde?
- Tako je. Bio sam maloletan i pričali su sa mojim ocem. Kad mi je rekao za to bukvalno sam pao na kolena, izustio: „Tata, ja ću ti umreti ako odem u Zvezdu”...
Malo ljudi zna da ste pre debija za Partizan igrali pod lažnim imenom, kako to komentarišete?
- Živa istina. U Teleoptiku sam igrao na ime Srđan Jovanović. Svi su mislili da me švercuju zbog godina, da sam stariji, a ja sam zapravo igrao sa tri godine starijima. Problem je bio što nisam mogao da dobijem lekarsko uverenje zbog nekog pubertetskog šuma na srcu.
Kakav je epilog te priče?
- Kad su mi ponudili da potpišem za Partizan, pokojni Blagoje Paunović kojem dugujem veliku zahvalnost, preuzeo je na sebe sve vezano za moje preglede. Odveo me je na VMA gde sam bio podvrgnut svim mogućim testovima. Utvrđeno je da sam zdrav kao dren, pa sam konačno mogao da igram kao Albert Nađ – osmeh nije izostao.
Kad podvučete crtu, šta je vaš najveći uspeh?
- Na privatnom polju to što imam moju Mirnu, divnu suprugu, kao i četvoro dece. Profesionalno, zadovoljan sam svime što sam učinio do sada – zaključio je Albert Nađ, trener Teleoptika koji, sa pokrićem, ima velike ambicije.
Piksi je za mene broj jedan
Razgovor nije mogao da prođe bez koje reči na temu igrača koji su upisali imena u istoriju srpskog fudbala.
- Za mene, Dragan Stojković je broj jedan. Piksi je elegancija, vođa, pojava... Tu su, takođe i Deja (Dejan Savićević), Peđa Mijatović, Jokanović, Mihajlović... Nemam instagram i nisam neko ko bi kačenjem statusa pružao podršku. Nemam ni njegov broj telefona, pa bih iskoristio priliku da Siniši Mihajloviću poželim brz oporavak – sa setom u glasu poručio je Albert Nađ.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
