GODINA ZA ROMAN – Ognjen Kuzmić: Život je lep!

Jezikom njegove tazbine, majica koju je navukao na sebe slala je poruku – „veruj”. Možemo samo da zamislimo koliko su puta od 14. do 19. jula, u Tomišinom Ouklendu, ponovili „believe” u različitim formama, ali sa jednim ciljem, podrške. Isto koliko u Doboju i okolini „vjeruj”, ili u Beogradu i ostalim gradovima Srbije „veruj”.

Koncentraciju sa crne majice koja se ispod jakne pomerala pod udarima vetra sa Save, poremetila je opaska:

- ‘El s' vid’o cvike?

„Bosanski” produženo „i” u sekundi razbija sivilo decembarske jeseni.

- Nosim ih od nesreće. Imam i jednu priču vezanu za njih, ispričaću ti posle.

Kada je fotograf Neša Negovanović završio umetnički deo ovog novogodišnjeg intervjua, stigla je i anegdota koja spada u one za koje nikada ne znaš da li da se nasmeješ, iznerviraš ili opustiš donju vilicu u položaj neverice. Zahvaljujući vedrini koja isijava iz Ognjena Kuzmića, ide pristojno kikotanje.

Priča nije za javnost, ali verujte / vjerujte / believe da odslikava kakva je 2019. godina bila za porodicu Kuzmić koja jedva čeka da joj vidi kraj.

- Zbog druge polovine - pažljivo Ognjen razdvaja godinu na dva dela.

Prvi je mirisao na bebeće kupke i kreme. Mirisao je na sreću i blagostanje. Supruga Tomiša u martu je rodila i drugo dete. Četvorogodišnjem Nikolaju, pridružila se Milana.

- Ime je dobila po mom ocu, Milanu. Tada nismo mogli ni da slutimo šta će se desiti - sleže ramenima centar Crvene zvezde nemoćan pred ironijom života.

Drugi deo godine na izmaku, praktično ju je učinio „nultom”, s obzirom da je to početak novog života Ognjena Kuzmića. Onaj prethodni je bio ozbiljno ugrožen teškom saobraćajnom nesrećom, 14. jula, kod Prijedora. Kuz je izašao brzo iz kome, još brže iz bolnice, a najbrže na parket. Ali, kada je pomislio da je sve na tragu normale, stigao je novi udarac.

Ovaj nosi drugu vrstu bola. Steže dušu. Javili su mu da mu je otac umro od srčanog udara.

- A sve je krenulo divno - seća se 18. marta kada je na svet došla Milana. - Završio sam epizodu u Realu koju su obeležile povrede. Želeo sam da se vratim u Beograd, ispunilo mi se, dobio sam poziv reprezentacije... Rekao bi čovek – savršenstvo. Međutim, prvo se desila saobraćajna nesreća a onda, dok sam se oporavljao, umro mi je otac. Valjda ne može uvek sve da bude dobro, je l’?

Nevolja nikada ne ide sama i taj fenomen često izaziva univerzalnu reakciju: „Dokle više!?”

- I ja sam pomislio to, udarci su bili sa svih strana. Ali, pomislio sam na još veće strahote koje ljudi dožive i na kraju shvatio - to je život. Samo ide. Nije lako što je otišao prerano, ali je tako. Uvek ću ga se sećati. Čovek pokušava da nađe utehu.

Uteha za 29-godišnjeg Ognjena mora da bude činjenica da je otac video sina koji je još jednom pobedio. Kao kada je napustio Grabovicu i „slao razglednice” iz Finske, Malage, Ouklenda, Beograda, Atine, Madrida… Kao kada je doveo suprugu iz Amerike, kada je doveo Nikolaja, pa Milanu. Kada je doneo srebrnu evropsku medalju.

- Pričao sam sa njim veče pre i javio mu da sam dobro odradio trening, da sam na putu potpunog oporavka. Bio je srećan. Takav je otišao - namestio je naočare Ognjen i nastavio:

- Uživao je u unucima, bio je tu kada mi se i kćerka rodila. Uteha mi je da je doživeo mnogo toga lepog. Neću razmišljati šta će propustiti.

Članovi familije Kuzmić nekoliko meseci ranije već su doživeli jedan užasan telefonski poziv. Onaj koji je javio je da je Ognjenov auto smrskan od siline udarca. Pregurati to bilo je teško za sve. Za Kuza posebno.

- Najviše mi je pomogla porodica, žena, deca i roditelji. Period posle nesreće, oporavak, bio je psihički strašan. Tek kada se dogodi nešto tako, dođe do izražaja snaga porodice.

Ipak, briga koja je kuljala u 214 santimetara visokom telu nije bila okrenuta sebi.

- Teško je objasniti osećanje kada sam se probudio. Bilo je pitanje kada ću se vratiti, da li ću moći da igram, ali to nije bilo najteže. Mučilo me je kako je moja nesreća uticala na ljude oko mene.

Na prijatelje iz sveta košarke uticala je tako da su svi, javno i manje javno, pružali podršku Ognjenu. Poruke preko društvenih mreža i, nesumnjivo, direktnim putem, stizale su danonoćno.

- Nisam pročitao mnoge od njih - priznaje Kuzmić. - Period posle nesreće je bio dosta težak. Ali, ono što sam video i što su mi preneli drugi, mnogo mi je pomoglo. Čovek vidi da ima prijatelje.

Čitali smo, slušali i videli iz prve ruke kako ovakva iskustva menjaju ljude iz korena. Postaju mekši, tvrđi, topliji, hladniji, otvoreniji, introvertniji, oprezniji, hrabriji…

- Samo drugačije gledam na budućnost. Ne planiram predaleko. Jednostavno živim i želim da provodim što više vremena sa decom. Trudim se sada i da majku što više dovodim u Beograd, njoj je posebno teško. Sve ovo te samo podseti da nismo večni. Naprotiv, uveče pričaš sa nekim, kažeš „ćao” i - sutra ga nema.

A onda ljudi katastrofično doživljavaju, na primer, rezultate neke sportske ekipe.

- Sve ono što misliš da je važno, a ustvari nije, da moraš, a ustvari ne moraš, posle ovakvih situacija više ne postoji.

U prilog tome, sećamo se kada je Miroslav Raduljica, kapiten reprezentacije u Kini, reagovao burno na konstataciju novinara da je „tragedija” eliminacija od Argentine.

- Izgubiti utakmicu svakako ne može da bude tragedija. Nažalost, teško je objasniti to nekome ko nije osetio život. Za mene su loše utakmice bile strahovit stres. Pogledaj mi ruku, psorijaza - pokazao je Kuzmić na plikove na laktu. - To mi je od razmišljanja u prošlosti. Sada me isto zaboli loše veče na terenu, ali u glavi mi je samo da ću sledeću odigrati bolje. Na kraju krajeva, možda i neću, nekada ću prestati i da igram, život ide. I život je lep. Meni ga posebno lepim čini porodica, moja deca.

Taj osećaj je, pretpostavljamo, još izraženiji u trenucima pojačanih emocija kakve su pogađale Ognjena u drugom delu godine na izmaku.

- Uh! Prvi put kada sam ih video posle nesreće...

Dobro, bilo bi glupo da se sada rasplačemo, dvojica odraslih ljudi.

- Ma da, moramo da okrenemo na zaj….ciju - odmahuje rukom Kuz i priseća se kada je brana popustila.

- Čuj, za saobraćajnu nesreću sam bio čvrst. Ali kada je otac otišao, tu je već bilo svega. Kada sam bio u bolnici znao sam da sve to utiče više na ljude oko mene. Tu noć žena je bila u Ouklendu. Odmah ujutru je došla. Srećom, bio sam u komi tih nekoliko prvih dana pa sam joj dao vremena da se odljuti što sam joj to priredio.

Crni humor, na sopstveni račun. To je signal unutrašnje snage čoveka koji je na novom početku.

- Već smo se dogovorili da se slavi novi rođendan, nema više 16. maja. Novorođenče sam - smeje se Kuzmić i dodaje: - A i 14. jula su Sveti Kozma i Damjan, slaviće se.

Na prvi pogled deluje kao da je Ognjen pravio samo dobre poteze u životu-karijeri. Da li nekada premotava film i pomisli gde bi bio da je uradio „ovo” ili „ono”?

- Bila su tu dva-tri trenutka gde sam možda i pogrešio, možda bih nešto drugačije uradio. Ali, to je naknadna pamet. Idem dalje, ne vraćam se u prošlost.

Nećemo o tim koji su mogli bolje. Koji je prelomni trenutak kada je Kuzmić postao od dečaka iz Grabovice vrhunski evropski centar, osvajač NBA prstena, reprezentativac Srbije i čovek koji je stekao prijatelje koji će mu se naći u najtežim trenucima.

- Kada sam počeo da igram košarku! Sa sela sam, nisam nikada razmišljao o sportu, košarkašku loptu nisam držao u rukama. Da, lopta je promenila sve. Što bi rekao Đura: „Drastična promena”.

I sada je lopta pomogla. Posle svega što se desilo, želeo je samo što pre na parket. Tamo je neki paralelan svet, a muke isključivo sportske.

- Šta god da se dogodi čoveku, kada dođe na trening, sve što se skupilo se izbaci, nestane u tim trenucima. Za mene je lopta čudo.

Nakon ovog razgovora znamo odgovor na pitanje, ali i pored toga postavljamo - šta Ognjen Kuzmić očekuje od 2020?

- Više ništa ne očekujem, rekao sam! Samo da budemo živi i zdravi.

Mnogo poruka je poslato u prethodnih pola sata priče. Jedna za kraj? Odnosno, za početak? Znamo da „Srećna Nova godina” više nije samo kurtoazna želja za Kuzmića.

- Sada je to vrlo ozbiljna poruka i ima potpuno drugačije značenje. Šta će ljudima bilo šta drugo, ako nemaju zdravlje. Ništa drugo ne vredi. Ništa.