DIREKTNO - Vranješ kapiten Buvačeve „Armije”

Piše: Slavko Basara

Februarskog dana, Trifunovog ili Valentinovog, u BiH je to uvek dilema, grejalo je Sunce, padala je kiša, stvorila se duga. Istog tog dana, Trive ili zaljubljenih, Leta Gospodnjeg, ovog našeg, dvadeset uz dvadeset, „Dejtonski sporazum” je pogodio strašan Rihter!

Ognjen Vranješ, Banjalučanin koga je trebala fudbalska „Dejtonska zemlja” uoči baraža za Evropsko prvenstvo, pod pritiskom “paravojne formacije” sa tribina stadiona Bilino polje i Grbavica, još se fanaticima nazivaju ti „momci bosanske dijaspore”, je rekao: „Dosta je, neću više! Zbogom Bosno!”

Dete Borca i Krajine, kluba u kojem je sve predodređeno da se bori za svoje – i sude mu „stranci”, nije imalo drugog izlaza.

Pošteno i karakterno.

Teško je predvideti sledeću izjavu Ognjena Vranješa o reprezentativnoj karijeri, ako je uopšte bude, jer svi smatraju da je ostao samo u klupskom fudbalu, ali ako se desi naslov: „Vranješ kapiten Buvačeve Armije!” moglo bi da se dogodi mnogo toga na ovoj „dejtonskoj fudbalskoj mapi”. Novi Rihter!

Željko Buvač, dugokosi dečak iz Omarske, trenutni sportski direktor moskovskog Spartaka, pre toga pomoćnik Jirgena Klopa u Liverpulu, pre svih tih „fotelja” inaugurisan je za selektora Republike Srpske, uz saglasnost Dortmunda, još pre sedam godina. Tu humanitarno-revijalnu selekciju, koja je imala za cilj da promoviše „Dejtonske vrednosti” u entitetskim okvirima, zaustavilo je „ekskluzivno” Sarajevo u Nionu i Cirihu, što je u suprotnosti dokumentu potpisanom u vojnoj bazi „Rajt-Paterson”, u saveznoj državi Ohajo, na Aranđelovdan, 1995. godine.

Prvi kapiten, ako se dogodi reprezentacija koju će selektirati Željko Buvač, a koju je i pre dve godine „najavio” tadašnji predsednik Republike Srpske, danas srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik, na svetkovini u hotelu „Bosna” koja se zove „Dan fudbala Republike Srpske”, uručujući priznanje legendarnom Iliji Petkoviću, mora da bude Ognjen Vranješ sa „spornom” tetovažom, onom koju je i prekrio, i ovom „još spornijom”, koju s ponosom nosi! O svemu tome je pisao, i analize vodio, čuveni „Njujork tajms”!

Mnogi su se cinično smejali…

O grbu novog Saveza uvek se vodi rasprava, ali je nepobitna činjenica da bi nova reprezentacija, iduća, koja se pojavi na tlu evropskog kontinenta, mogla da nosi nadimak „Armija”. Uz „Orlove”, „Sokolove”, „Vatrene”, „Zmajčeke” i „Zmajeve”, red je da bude nešto i ovozemaljsko, bar u nadimku!?

Nebo je uglavnom nedostižno za mnoge, a za one koji uzlete ispod njega, proklinju dan kada su to uradili.

Ognjen Vranješ neće da izjavi da jedva čeka poziv selektora Željka Buvača, ali isto tako znamo da nestrpljivo očekuje dan, i Bogu se moli da ga doživi, da bude kapiten reprezentacije koja će domaće utakmice da igra na njegovom Gradskom stadionu, gde je odrastao, u rodnoj Banjaluci!

I šta je tu loše?

Nisi primoran da budeš sa onim koji te neće, ali hoće sve tvoje!

Ognjen Vranješ nije samo fudbaler, on je više od toga. Malo ko može da ga i razume dok sa slušalicama na ušima sluša pesmu Željka Joksimovića „Ima nešto u tome što me nećeš...”

Biće da je profil jednog od budućih likova o kojima će da pišu naslednici Nobelove nagrade za književnost, kao svojevremeno o „Apisu”. Do tada, da se, ipak mi (za)bavimo, ovim našim, uskim balkanskim sokacima, bez osvetljenja i bodljikavom živom ogradom. Ognjen Vranješ se rodio tu, a igrao tamo! Nije greh.

Fenomeni su pojavljuju s rođenjem, ali ih uvek treba prepoznati.

Verujemo da je jedan od njih i Republika Srpska!