PENAL: Trenerski kod Miloševića i Stankovića

Piše: Zoran Stojadinović

Spontani, otvoreni, prijateljski raspoloženi – Savo Milošević i Dejan Stanković, utisak je, spremni su za 162. večiti derbi u kojem će se konačno prvi put naći jedan ispred drugog.

Kao igrači Partizana i Crvene zvezde uprkos dugim i uspešnim karijerama nikad nisu imali priliku da se na terenu sretnu, ali to je i najmanje bitno uoči utakmice koja ne rešava prvenstvo, ali može da obeleži trenerske karijere nekadašnjih asova u kopačkama.

Mnogi se neće složiti, ali Milošević i Stanković su vrlo slični, iako im je zajednička samo bela između crne i crvene boje.

Savo je stariji pet godina – rođen je 2. septembra 1973, Dejan – 11. 9. 1978... Veruje se da su „device“ ozbiljne, sistematične, uredne, precizne, uporne...

Možda je sve to ključ činjenice da su obojica posle blistavih igračkih karijera počeli i trenerskim poslom da se bave jedan za drugim...

Nepoverljivost javnosti prati i Dejana Stankovića kao što je Savu Miloševića pratila neverica u uspeh posle prvih utakmica u kojima je pravio taktiku i sastavljao tim.

Prvi derbi je izgubio, već na drugom osvojio Kup! To svakako niko s realnim pogledima na srpski fudbal nije očekivao.

I posle trećeg se radovao potvrđujući na delu da trenerski početnici ipak mogu i u Srbiji da ostvare ono što je u svetu, možda ne uobičajena, ali ipak sve češća pojava, definitivno potvrđena u primerima Gvardiole i Zidana na klupama Barselone i Reala.

Španac je osvojio tri Primere, Francuz – titulu prvaka Evrope iako s Realom nije bio šampion Španije. Neverne Tome definitivno je ućutkao s još dve titule prvaka Evrope...

Kao igrači u derbiju obojica su se po tri puta radovali i četiri puta tugovali. Milošević ima tri remija, Stanković – dva...

Mir na obe strana Brda navodi na zaključak da bi obojica prihvatili nerešen rezultat s osmehom.

Nije međutim tako. Tvrdnjom da u nedelju pobednika na Marakani neće biti i da je remi „viđen ishod“ 162. večitog derbija, „isprovocirali smo“ Miloševića i Stankovića i čuli ono što prija svim ljubiteljima fudbala:

– Igranje na 0:0, nije u mojoj genetici, uvek želim da pobedim – izgovorio je mlađi uz prećutnu potvrdu pet godina starijeg trenera da je igra na gol više i pobedu i njegova ideja...

Prisećajući se njihovih reprezentativnih partitura, ne možete da zaobiđete kadrove velikih slavlja, posebno posle plasmana na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj i ništa manje tužnih trenutaka – posle fijaska na istom Mondijalu...

Savo i Dejan i u pobedama i posle poraza, bili su ispred saigrača. Kapiteni, reprezentativni rekorderi, legendarni asovi i svi bismo voleli zbog generalne dobiti srpskog fudbala, a i njih samih –postanu uspešni treneri.