Bivši as Radničkog: Fudbal bez para i sistema? To mogu samo Zvezda i Partizan, koje finansira država

Novobeogradski Radnički zaokružio je 20. aprila svoje mesto na fudbalskoj mapi impozantnim, stotim rođendanom.

Na taj dan, 1920. godine, počela je da se ispisuje istorija kluba isprepletana takmičarskim usponima i padovima, ali kluba koji je uvek imao dušu, šmek, kroz decenije iznedrio je brojne igračke i trenerske velikane.

Za „Žurnal” zbori jedan od njih, Bora Majkić (72). Skroman kakav jeste, uz osmeh će se možda i ljutnuti kad vidi da mu je prišiven takav epitet, međutim, 17 godina u dresu nekadašnjih majstora sa Dunava, od toga 14 sa kapitenskom trakom, plus dug trenerski staž, što u ulozi pomoćnika, što kao glavnokomandujući, čine ga istinskom legendom kluba pod Bežanijskom kosom.

- Pre Drugog svetskog rata Radnički je bio klub radnika koji su, uz fudbal, obavljali i druge poslove – baca Majkić pogled daleko unazad.

– Posle rata kreće blistava priča, Radnički ulazi u Prvu ligu, igra čuveno finale Kupa Jugoslavije 1957. sa Partizanom... Imali smo Blagoja Vidinića, golmana koji se okitio zlatnom olimpijskom medaljom u Rimu 1960. Možete da zamislite kakva je klasa bio, kad mu je Milutin Šoškić bio rezerva. Pa Aleksandar Petaković, legenda, pa strelac krhke građe Zoran Prljinčević... Pa Tika Marković, Ljuba Ognjanović...

Nabraja Majkić dalje igrače i trenere koji su ostavili veliki pečat, ali se i seća da je klub 1977. godine, kako je rekao, pao na najniže grane. Bora je tad zamoljen da se, posle šest leta vrati u klub.

Protivno svojim planovima, u kopačkama je ostao još 11 godina, da bi trenerski put započeo kao pomoćnik tada mlađanom Ljubiši Tumbakoviću. Upravo sadašnjeg selektora Srbije i Vladu Radmanovića, Majkić navodi kao ključne ljude za procvat čuvene Omladinske škole Radničkog.

- Počeli su da ulaze u okolne škole. Gledali su ko je od dece najbrži na 20 metara, najizdržljiviji na 600 metara, ko najviše skoči u dalj, u vis... Uzimali su ih, a onda ih učili da igraju fudbal. Dete da obučavaš tehnici pre desete godine je rano, a posle 14. kasno. Ovakva strategija iznedrila je Vladimira Šuberta, Ivicu Šimičića, Zdenka Mufa... Igrače koji su, zahvaljujući radu u Radničkom, igrali za razne reprezentativne selekcije. Stasao je kod nas i Miško Mirković, koji je ostvario zavidnu karijeru u Turskoj...

Mlađi poznavaoci prilika pored Studenjaka pamte učešća majstora u eliti u prvoj polovini devedesetih, pa povratak na drugoligaške staze do 2004. kad je, pre direktne selidbe u treći rang, odigrana još jedna superligaška sezona. Poslednja u kojoj je Majkić, kao pomoćnik, imao trenerski angažman pod Bežanijskom kosom. Od tada...

- Već 11 godina nisam kročio na stadion Radničkog – setno veli dobri Bora, neskriveno žaleći za slavnijim danima aktuelnog srpskoligaša.

– Slabo, generalno, idem na utakmice. Krenem ka Autokomandi, dođem do „Steka”, pa se zapitam – čekaj, gde ću ja? Pređem pasarelu i – nazad kući. Kad sam počeo to da radim, onda više nema vajde...

Pokušava Majkić da, u duhu velikog jubileja, vedrim rečima završi priču povodom jubileja – sto godina Radničkog. Aktuelna situacija, međutim, kao da predstavlja toj vedrini nepremostivu prepreku...

- Voleo bih da se moj voljeni klub vrati na staze slave, kao stari morski vuk, ali s obzirom na stanje u društvu, teško... Bez para, sistema... To mogu samo Crvena zvezda i Partizan, koje finansira država.