Одјеци вансеријског успеха ватерполиста на ОИ: Квалитет и памет

Пише: Дејан Стевовић

После Игара у Рија, на спектакуларан начин су се опростили капитен Гоцић и центар Слободан Никић. Већ тада су почеле сумње у квалитет репрезентације за наредна такмичења, најчешће због година које су притискале ватерполисте који су све освојили.
Некако је био консензус да Токио буде крајња тачка на путу успеха.

Међутим, Токио 2020. Због пандемије одлагање Игара на 365 дана екипа, која је важила за једну од најстаријих, морала је да се дода још једна година, уз клупску сезону која је биле све само не нормална.

Дејан Савић је позвао шири списак кандидата, од 25 се свело на 21 па на 17. Тражио је добитну комбинацију која је обухватала и свежу крв, жељну „крви”. Определио се за Страхињу Рашовића и погодио. Страја је играо као да је ту годинама на највећим такмичењима.

О онима који стављају тачку на репрезентативну причу говорило се тек на крају. Савић је савршено знао колико његови лавови, како их зове, могу. И физички и ментално.

Знао је, међутим, колико други део екипе може. Није направио грешку селектора Мађарске Кемења који је 2012. одвео прилично ислужену екипу великих имена, уздајући се у сплет околности који би их довеле до одличја. Од тога није било ништа.

Савић је мајсторски комбиновао, повезао и једне и друге, није их одвајао нити потенцирао одлазак, свестан да би то могао да буде велики терет. И за једне и друге. Комбинација је била добитна, видели смо хомогену Србију, хомогену и кад губи и кад добија.

Филип Филиповић је мајсторски држао енергију, пратили су га Пијетловић и Прлаиновић са Митровићем на голу, а додатну снагу је добио кроз сјајна издања Мандића, Јакшића, Рашовића уз велику борбеност осталих играча. Играли су сви за једног један за све.

Као у Рију и овде је репрезентација била „она права” у другом делу турнира. Истина, против Шпаније је мирисало на пораз, али једна одлука судија против Србије, уместо поклона претворила се у бумеранг за Црвену фурију.

Подигао се Савићев тим. За четири минута постигнута су четири гола, тако притиснуо ривала, да се јавно дивио и Ратко Рудић.

На крају је МВП турнира Филип Филиповић постигао, кроз три блока, победоносни гол који је изазвао бујицу емоција како у екипи и у читавој Србији тако и резигнираност код одличних Шпанаца. Шпанци нису успели да се опоравили и изгубили су треће место које им, по приказаном, припада.

Са тако моћним ветром у леђа није било шансе да Грци нешто поремете на победничком путу. Било је само питање кад ће пасти.

Комбинација је радила као сат, пет стрелаца за 13 голова, Филиповић, Прлаиновић и Пијетловић су се са седам погодака својски потрудили да опроштај буде баш слављенички, а већ јасни асови Мандић и Јакшић допринели су са још шест лопти у мрежи Зердеваса.

Пре пет година је владао општи консензус у свету ватерпола да Србија има огромне шансе за прво место. Та прогноза није падала ни док је екипа играла слабо у групи. Бежало се од наших ватерполиста последњег дана групног дела олимпијског турнира као ђаво од крста.

Србија је експлодирала и на јасан, висок квалитет, стигла до титуле. У Токију је Србија добила на интелигенцију, прецизно изведену операцију којом је руководио Савић у којој је сваки део победничком мотора знао кад треба да буде употребљен до максимума. До победе!

Рио је био пре свега квалитет и памет, Токио прво памет па квалитет. То је дефиниција два огромна успеха српских делфина уз наравно, заједништво, атмосферу и увек јасно показану огромну жељу да се стигне до злата.