Odjeci vanserijskog uspeha vaterpolista na OI: Kvalitet i pamet

Piše: Dejan Stevović

Posle Igara u Rija, na spektakularan način su se oprostili kapiten Gocić i centar Slobodan Nikić. Već tada su počele sumnje u kvalitet reprezentacije za naredna takmičenja, najčešće zbog godina koje su pritiskale vaterpoliste koji su sve osvojili.
Nekako je bio konsenzus da Tokio bude krajnja tačka na putu uspeha.

Međutim, Tokio 2020. Zbog pandemije odlaganje Igara na 365 dana ekipa, koja je važila za jednu od najstarijih, morala je da se doda još jedna godina, uz klupsku sezonu koja je bile sve samo ne normalna.

Dejan Savić je pozvao širi spisak kandidata, od 25 se svelo na 21 pa na 17. Tražio je dobitnu kombinaciju koja je obuhvatala i svežu krv, željnu „krvi”. Opredelio se za Strahinju Rašovića i pogodio. Straja je igrao kao da je tu godinama na najvećim takmičenjima.

O onima koji stavljaju tačku na reprezentativnu priču govorilo se tek na kraju. Savić je savršeno znao koliko njegovi lavovi, kako ih zove, mogu. I fizički i mentalno.

Znao je, međutim, koliko drugi deo ekipe može. Nije napravio grešku selektora Mađarske Kemenja koji je 2012. odveo prilično isluženu ekipu velikih imena, uzdajući se u splet okolnosti koji bi ih dovele do odličja. Od toga nije bilo ništa.

Savić je majstorski kombinovao, povezao i jedne i druge, nije ih odvajao niti potencirao odlazak, svestan da bi to mogao da bude veliki teret. I za jedne i druge. Kombinacija je bila dobitna, videli smo homogenu Srbiju, homogenu i kad gubi i kad dobija.

Filip Filipović je majstorski držao energiju, pratili su ga Pijetlović i Prlainović sa Mitrovićem na golu, a dodatnu snagu je dobio kroz sjajna izdanja Mandića, Jakšića, Rašovića uz veliku borbenost ostalih igrača. Igrali su svi za jednog jedan za sve.

Kao u Riju i ovde je reprezentacija bila „ona prava” u drugom delu turnira. Istina, protiv Španije je mirisalo na poraz, ali jedna odluka sudija protiv Srbije, umesto poklona pretvorila se u bumerang za Crvenu furiju.

Podigao se Savićev tim. Za četiri minuta postignuta su četiri gola, tako pritisnuo rivala, da se javno divio i Ratko Rudić.

Na kraju je MVP turnira Filip Filipović postigao, kroz tri bloka, pobedonosni gol koji je izazvao bujicu emocija kako u ekipi i u čitavoj Srbiji tako i rezigniranost kod odličnih Španaca. Španci nisu uspeli da se oporavili i izgubili su treće mesto koje im, po prikazanom, pripada.

Sa tako moćnim vetrom u leđa nije bilo šanse da Grci nešto poremete na pobedničkom putu. Bilo je samo pitanje kad će pasti.

Kombinacija je radila kao sat, pet strelaca za 13 golova, Filipović, Prlainović i Pijetlović su se sa sedam pogodaka svojski potrudili da oproštaj bude baš slavljenički, a već jasni asovi Mandić i Jakšić doprineli su sa još šest lopti u mreži Zerdevasa.

Pre pet godina je vladao opšti konsenzus u svetu vaterpola da Srbija ima ogromne šanse za prvo mesto. Ta prognoza nije padala ni dok je ekipa igrala slabo u grupi. Bežalo se od naših vaterpolista poslednjeg dana grupnog dela olimpijskog turnira kao đavo od krsta.

Srbija je eksplodirala i na jasan, visok kvalitet, stigla do titule. U Tokiju je Srbija dobila na inteligenciju, precizno izvedenu operaciju kojom je rukovodio Savić u kojoj je svaki deo pobedničkom motora znao kad treba da bude upotrebljen do maksimuma. Do pobede!

Rio je bio pre svega kvalitet i pamet, Tokio prvo pamet pa kvalitet. To je definicija dva ogromna uspeha srpskih delfina uz naravno, zajedništvo, atmosferu i uvek jasno pokazanu ogromnu želju da se stigne do zlata.