Један од најзаступљенијих митова словенске, а поготово српске митологије базира се на томе да је вук митски сродник нашег народа, односно да потичемо од њега. За ове животиње се може рећи да су храбре, снaжне, опрезне, хитре…Једна од кључних особина је њихова оданост чопору, где сваки члан зна своје задужење и труди се да га оствари максимално у општем интересу.
Надомак шуме у Раковици, налази се „чопор“ који носи име по нашем митском претку. Клуб америчког фудбала Вукови из Београда настао је 2003. године, а за безмало две деценије постојања у његовој ризници налази се 17 трофеја, од којих је 10 освојено у домаћим такмичењима, док је седам из европских борби. Разговарали смо с члановима једног од најуспешнијих колектива у земљи о томе како је то бити Вук, какве обавезе жуто-бордо боја носи са собом, али и о многим другим темама.
Тетоважа све говори
Андрија Дрча, играч дефанзивне линије (22 године), у клубу је од 2013. На питање шта му клуб значи одговорио је на најоригиналнији начин – подигао дрес и показао тетоважу грба Вукова (на слици). Додао је:
– Ствари су се промениле, цео спорт је кренуо на доле, слаб је прилив деце. Мени се дешава да некад кад кажем да играм амерички фудбал људи помисле да је то рагби или чак бејзбол.
Стварање историје
Сећа се Иван Недељковић да је код свих после оснивања владала велика жеља и ентузијазам због свести да нешто тек стварају:
– Никада нећу заборавити прво финале 2003. године када нам је неко од капитена рекао да сада сви имамо шансу да будемо први у нечему, а то је да ће, ако победимо, у историји остати записано да су Вукови први шампиони америчког фудбала у Србији. Изгубилли смо, али је остала цела та атмосфера и ентузијазам и да покушамо да будемо бољи него што смо били јуче, да побеђујемо и надјачамо противника.
Тренер Иван Недељковић открио је филозофију овог колектива:
– Рекао бих да су Вукови тим где људи играју једни за друге. Нисмо професионалци, у нашем спорту нема новца, али има осећаја заједништва и да то што радимо, чинимо на најбољем нивоу, јер нема друге награде, једина награда је победа. Дефинитивно када би ме неко питао шта су Вукови Београд, рекао бих да смо братство посвећено циљу да савладамо ривала.
Видео се понос на лицу једног од најбољих дефанзиваца у Србији у историји америчког фудбала док је причао. Уз осмех је наставио беседу:
– Не знам ни ја тачно зашто то име, али вероватно зато што смо почели да се скупљамо у „чопору“ на Ади, на теренима ФК Шећеранца. Што се тиче дресова – неко је рекао да бордо личи на боју лопте, па противник неће знати где смо је „сакрили“. Вукови су почели да се скупљају 2002. од тад постоји тај дух, али званично клуб је основан 2003. у септембру. Ми смо углавном били студенти, па је код нас ентузијазам био огроман.
Недељковић се осврнуо и на прву титулу Вукова:
– То је било 2005. године и даље смо играли без опреме, па је подизање шампионског пехара био изванредан осећај. За мене је свака нова сезона прилика за радост. Немамо ништа ако једну титулу славимо пет година, већ на крају сезоне одмах мораш да гледаш ко је ту, ко иде, а ко остаје.
Тренирају увече, од 21.00. Док је тренер давао интервју, играчи су већ истрчали на терен како би се лагано загрејали.
Имали су до сада двојицу тренера, који су на Брдовити Балкан стигла директно из НФЛ-а, један је Шон Енбрју, а други је освајач Ломабрдијевог трофеја, некадашњи ранинбек Њујорк Џајентса Рубен Дронс.
– Нисмо веровали да ће Дроунс доћи док се то није десило. Изгледало је потпуно нестварно да човек којег си гледао на ТВ-у и у игрици сада можеш да пипнеш и да је ту поред тебе. Дроунс је с обе ноге на земљи, толико добар мотиватор, да и не приметиш да си дао последњи атом снаге из себе. На једном тренингу је обукао опрему и све нас посрамио у одбрани. Имао сам ту срећу да одем на „врк енд тревл“програм (студенти раде и путују широм САД-а) и тада сам био гост у његовом дому, упознао многе НФЛ играче… као да сам живео у неком сну...
Није све шарено у животу НФЛ играча, а камоли ентузијаста који не добијају новац, а иза себе имају гомилу поломљених костију, уганутих зглобова, пропуштених одлазака на забаву...
– Размишљао сам више пута шта ја то радим и то је углавном било после завршетка факултета. Неко те зове на кафу, на продужени викенд, у град, а ти једноставно не можеш јер имаш тренинг или утакмицу. Људи знају да ту нема новца, па те питају – шта имаш од тога? Почнеш да размишљаш када то чујеш хиљаду пута..
Загревање је завршено. Играчи су уредно чекали главног тренера. Дете клуба и млади “хватач” (вајд рисивер) Петар Бајалица, за којег је Недељковић рекао да је изузетан таленат, прокоментарисао је:
– Ово ми је четврта сезона, играо сам кадетске и јуниорске лиге, а ово ми је друга сезона под опремом. За мене је играње у Вуковима велика част. Свиђа ми се енергија тима, јер смо као велика породица. Мислим да се сви запитамо да ли треба одустати, али на крају останемо овде јер волимо осећај победе.
Искусни Вук, Војин Милић, офанзивни координатор, додао је:
– У Вуковима сам од 2006. и играо сам до 2018. Освојио сам много титула и сад настављам као тренер. Желимо да пренесемо млађима да је клуб, поред школе, најбитнија ствар. Стекао сам велики број пријатеља, а Вукови су значајан део живота свих нас и природно је да овде стварамо пријатељства. Остајемо сви у добрим односима с бившим играчима и тренерима, а с некима сам и кум. То остаје целог живота…
Аутобусом до француске на финале Лиге шампиона
Најуспешнија сезона била им је 2014. када су играли финале Лиге шампиона. Код куће су се реке излиле, поплаве на све стране.
– Проглашен је викенд жалости и није могло ништа да се организује, а ми смо баш тада требали да имамо утакмицу. Европска лига нам је поставила ултиматум према којем смо могли да не играмо, али то значи да завршавамо такмичење, или да играмо без публике.
Одлучили су се за другу опцију, победили без навијача и кренули у Париз на фајнл фор. А прича о томе подсећа на Бјелогрлићев филм о српским фудбалерима у Монтевидеу.
– Три ривалске екипе летеле су авионом. Ми смо до Француске путовали аутобусом 25 сати. Пуно људи на малом простору. Ентузијазам је трајао 16 сати, а после тога је настала тишина. Путујемо сатима, границе…Смештај ништа посебно. Добили смо прву утакмицу против домаћина на опште изненађење. Имали смо обезбеђено само два ноћења, јер су организатори мислили да ћемо испасти, па смо морали да се селимо. Пребацише нас у смештај Француза, које смо избацили. Отишли смо у њихов хотел, који је пет пута бољи, храна пет пута боља и све је деловало озбиљније. У нашем старом смештају играчи су добијали за доручак кроасан и млеко уз образложење да Французи имају сладак доручак. Дошао је дан финала, а ми смо поново били аутсајдери. На минут и 20 секунди смо водили против Финаца, али нисмо издржали. Резултат 36:29 је записан у историји.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
