Jedan od najzastupljenijih mitova slovenske, a pogotovo srpske mitologije bazira se na tome da je vuk mitski srodnik našeg naroda, odnosno da potičemo od njega. Za ove životinje se može reći da su hrabre, snažne, oprezne, hitre…Jedna od ključnih osobina je njihova odanost čoporu, gde svaki član zna svoje zaduženje i trudi se da ga ostvari maksimalno u opštem interesu.
Nadomak šume u Rakovici, nalazi se „čopor“ koji nosi ime po našem mitskom pretku. Klub američkog fudbala Vukovi iz Beograda nastao je 2003. godine, a za bezmalo dve decenije postojanja u njegovoj riznici nalazi se 17 trofeja, od kojih je 10 osvojeno u domaćim takmičenjima, dok je sedam iz evropskih borbi. Razgovarali smo s članovima jednog od najuspešnijih kolektiva u zemlji o tome kako je to biti Vuk, kakve obaveze žuto-bordo boja nosi sa sobom, ali i o mnogim drugim temama.
Tetovaža sve govori
Andrija Drča, igrač defanzivne linije (22 godine), u klubu je od 2013. Na pitanje šta mu klub znači odgovorio je na najoriginalniji način – podigao dres i pokazao tetovažu grba Vukova (na slici). Dodao je:
– Stvari su se promenile, ceo sport je krenuo na dole, slab je priliv dece. Meni se dešava da nekad kad kažem da igram američki fudbal ljudi pomisle da je to ragbi ili čak bejzbol.
Stvaranje istorije
Seća se Ivan Nedeljković da je kod svih posle osnivanja vladala velika želja i entuzijazam zbog svesti da nešto tek stvaraju:
– Nikada neću zaboraviti prvo finale 2003. godine kada nam je neko od kapitena rekao da sada svi imamo šansu da budemo prvi u nečemu, a to je da će, ako pobedimo, u istoriji ostati zapisano da su Vukovi prvi šampioni američkog fudbala u Srbiji. Izgubilli smo, ali je ostala cela ta atmosfera i entuzijazam i da pokušamo da budemo bolji nego što smo bili juče, da pobeđujemo i nadjačamo protivnika.
Trener Ivan Nedeljković otkrio je filozofiju ovog kolektiva:
– Rekao bih da su Vukovi tim gde ljudi igraju jedni za druge. Nismo profesionalci, u našem sportu nema novca, ali ima osećaja zajedništva i da to što radimo, činimo na najboljem nivou, jer nema druge nagrade, jedina nagrada je pobeda. Definitivno kada bi me neko pitao šta su Vukovi Beograd, rekao bih da smo bratstvo posvećeno cilju da savladamo rivala.
Video se ponos na licu jednog od najboljih defanzivaca u Srbiji u istoriji američkog fudbala dok je pričao. Uz osmeh je nastavio besedu:
– Ne znam ni ja tačno zašto to ime, ali verovatno zato što smo počeli da se skupljamo u „čoporu“ na Adi, na terenima FK Šećeranca. Što se tiče dresova – neko je rekao da bordo liči na boju lopte, pa protivnik neće znati gde smo je „sakrili“. Vukovi su počeli da se skupljaju 2002. od tad postoji taj duh, ali zvanično klub je osnovan 2003. u septembru. Mi smo uglavnom bili studenti, pa je kod nas entuzijazam bio ogroman.
Nedeljković se osvrnuo i na prvu titulu Vukova:
– To je bilo 2005. godine i dalje smo igrali bez opreme, pa je podizanje šampionskog pehara bio izvanredan osećaj. Za mene je svaka nova sezona prilika za radost. Nemamo ništa ako jednu titulu slavimo pet godina, već na kraju sezone odmah moraš da gledaš ko je tu, ko ide, a ko ostaje.
Treniraju uveče, od 21.00. Dok je trener davao intervju, igrači su već istrčali na teren kako bi se lagano zagrejali.
Imali su do sada dvojicu trenera, koji su na Brdoviti Balkan stigla direktno iz NFL-a, jedan je Šon Enbrju, a drugi je osvajač Lomabrdijevog trofeja, nekadašnji raninbek Njujork Džajentsa Ruben Drons.
– Nismo verovali da će Drouns doći dok se to nije desilo. Izgledalo je potpuno nestvarno da čovek kojeg si gledao na TV-u i u igrici sada možeš da pipneš i da je tu pored tebe. Drouns je s obe noge na zemlji, toliko dobar motivator, da i ne primetiš da si dao poslednji atom snage iz sebe. Na jednom treningu je obukao opremu i sve nas posramio u odbrani. Imao sam tu sreću da odem na „vrk end trevl“program (studenti rade i putuju širom SAD-a) i tada sam bio gost u njegovom domu, upoznao mnoge NFL igrače… kao da sam živeo u nekom snu...
Nije sve šareno u životu NFL igrača, a kamoli entuzijasta koji ne dobijaju novac, a iza sebe imaju gomilu polomljenih kostiju, uganutih zglobova, propuštenih odlazaka na zabavu...
– Razmišljao sam više puta šta ja to radim i to je uglavnom bilo posle završetka fakulteta. Neko te zove na kafu, na produženi vikend, u grad, a ti jednostavno ne možeš jer imaš trening ili utakmicu. Ljudi znaju da tu nema novca, pa te pitaju – šta imaš od toga? Počneš da razmišljaš kada to čuješ hiljadu puta..
Zagrevanje je završeno. Igrači su uredno čekali glavnog trenera. Dete kluba i mladi “hvatač” (vajd risiver) Petar Bajalica, za kojeg je Nedeljković rekao da je izuzetan talenat, prokomentarisao je:
– Ovo mi je četvrta sezona, igrao sam kadetske i juniorske lige, a ovo mi je druga sezona pod opremom. Za mene je igranje u Vukovima velika čast. Sviđa mi se energija tima, jer smo kao velika porodica. Mislim da se svi zapitamo da li treba odustati, ali na kraju ostanemo ovde jer volimo osećaj pobede.
Iskusni Vuk, Vojin Milić, ofanzivni koordinator, dodao je:
– U Vukovima sam od 2006. i igrao sam do 2018. Osvojio sam mnogo titula i sad nastavljam kao trener. Želimo da prenesemo mlađima da je klub, pored škole, najbitnija stvar. Stekao sam veliki broj prijatelja, a Vukovi su značajan deo života svih nas i prirodno je da ovde stvaramo prijateljstva. Ostajemo svi u dobrim odnosima s bivšim igračima i trenerima, a s nekima sam i kum. To ostaje celog života…
Autobusom do francuske na finale Lige šampiona
Najuspešnija sezona bila im je 2014. kada su igrali finale Lige šampiona. Kod kuće su se reke izlile, poplave na sve strane.
– Proglašen je vikend žalosti i nije moglo ništa da se organizuje, a mi smo baš tada trebali da imamo utakmicu. Evropska liga nam je postavila ultimatum prema kojem smo mogli da ne igramo, ali to znači da završavamo takmičenje, ili da igramo bez publike.
Odlučili su se za drugu opciju, pobedili bez navijača i krenuli u Pariz na fajnl for. A priča o tome podseća na Bjelogrlićev film o srpskim fudbalerima u Montevideu.
– Tri rivalske ekipe letele su avionom. Mi smo do Francuske putovali autobusom 25 sati. Puno ljudi na malom prostoru. Entuzijazam je trajao 16 sati, a posle toga je nastala tišina. Putujemo satima, granice…Smeštaj ništa posebno. Dobili smo prvu utakmicu protiv domaćina na opšte iznenađenje. Imali smo obezbeđeno samo dva noćenja, jer su organizatori mislili da ćemo ispasti, pa smo morali da se selimo. Prebaciše nas u smeštaj Francuza, koje smo izbacili. Otišli smo u njihov hotel, koji je pet puta bolji, hrana pet puta bolja i sve je delovalo ozbiljnije. U našem starom smeštaju igrači su dobijali za doručak kroasan i mleko uz obrazloženje da Francuzi imaju sladak doručak. Došao je dan finala, a mi smo ponovo bili autsajderi. Na minut i 20 sekundi smo vodili protiv Finaca, ali nismo izdržali. Rezultat 36:29 je zapisan u istoriji.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
