Из прве руке - Мирковић: Гордан ме подсећа на Швабу

Прави пријатељи су као детелина са четири листа: тешко их је наћи и срећни сте ако их имате.

Гордан Петрић је, сходно ирској народној пословици, богат „као Крез” – већ деценијама је интимус са Зораном Мирковићем.

Стога, не чуди што се Партизановој „дуплој”, историјској победи против Келна, с тактичко-психолошким потписом шефа струке, највише обрадовао ванвременски љубимац Гробара, заувек им у срцу као – Бата.

Иако...

Да ли сте и ви на списку пријатеља изгубљене опкладе с Петрићем и, због црно-белих „четворки”, у обавези да га водите на ручак?

- Јесам, подгојиће нас, ха, ха... Мада, знам да будем бруталан: више зарађујеш од ових ручкова него што имаш плату! – шеретски ће рођени Београђанин, за репрезентативне каријере - миљеник нације.

Ви сте, барем, навикли на Горданове духовитости: јесте ли их очекивали и на конференцијама?

- Јесам, то је он, специфичан, такве и комуникације. Један од најбољих људи које сам срео у животу: из те доброте и карактера све ово и произилази. Неизмерно воли клуб, најомиљенија је личност у Хумској - и тренутно и кад није био ту. Осећа Партизан и „живи га”: као играч, функционер, сад и тренер. Питајте неког из радне заједнице – од кафе куварице, до вертикале.

За само два месеца препородио је посрнули Парни ваљак – против бундеслигаша дејствовао је на млази погон?

- Унео је мир у свлачионицу, на крају – све зависи од тога. Ово около... није му савезник, ал' такав је човек да ни у томе не тражи алиби. Снагом знања осоколио је групу и имамо резултате – лепе. Игра није баш да диже публику на ноге, међутим, сад су важније победе. Да није било помрачења у Сремској Митровици – све идеално.

Против Келна – „Монт Еверест”?

- Изопштио сам се из целе приче, кад је преузео Партизан: ј...те, шта ми направи, да се нервирам више него кад сам седео на клупи! Генерално, две велике победе – разбити бундеслигаша у седам дана, било кога... камоли Немце. Плус: шест бодова може да ти помогне да презимиш у Европи.

Један тријумф може да се подведе под чудо, ал' кад су два, е то је већ... знање?

- Тачно! Играчи, неспорно, имају квалитет, међутим, ко је играо фудбал зна да је највећа уметност - континуитет. Човек је жив организам, није робот, нормално да по закону бројева, великих и малих, дође до ситуација кад си у кризи. На жалост, код претходног шефа била је на почетку, Гордан је то пребродио и ниже успехе.

Ко вас је, наравно – поред Петрића, прексиноћ одушевио?

- Сви су „изгинули”! Камера зумира клупу – резерве, стручни и медицински „стаф”, такође, живе за победу.

Главнокомандујући је сјајно „послагао” играче, ослободио их притиска и утицао да уживају у фудбалу?

- Само да траје што дуже! Замислите како су се осећали седам дана после елиминације  из Купа Србије од Радничког? Гола истина: врло лако можеш себи да се ус.... у живот. Нико од нас у фудбалу није толики мазохиста да то себи жели.

Из прве руке: како је Гордан преживео Сремску Митровицу?

- Ко га не познаје и кад га види мисли да је табла и - равна линија. Преживљава у себи – и успехе и поразе, и те како. Зна да се радује и тугује, наравно.

Вратимо се Келну... Је ли вас изненадила Петрићева одлука да на „Рајн енерџи” стадиону заигра с двојицом нападача?

- Није, све је било логично. Ево због чега: Партизан је до те утакмице имао два бода, али и био у заостатку – „играла” му је  победа. Друго, имао је и кажњених и повређених играча.

Одлично га познајете: јесте ли, можда, у неком тренутку приметили нервозу – јавности стално делује - к'о шприцер?

- Не зумира га камере све време... Сигурно да понекад и вешто прикрива емоције...

Кад му је, у Хумској, цео стадион скандирао, ишао је ка тунелу с рукама у џеповима – као својевремено Ивица Осим?

- Мене Петрић, с тим ставом и корпуленцијом, те начином вођења утакмице негде и подсећа на Швабу. Сигурно и то визуелно поређење – много значи. Осим је био један од највећих фудбалских ауторитета на овим просторима. Гордан је као играч и после кад смо се определили да постанемо тренери доста радио на себи – између осталог, причао са Швабом. „Извртео” је целу Европу – сусретао се са Фергусоном, Мурињом, Анћелотијем, Симеонеом... Упијао све што је добро и усвајао.

Кад је у Немачкој, на ловорикама али и свежег сећања на куп, казао: „Породица не мора да се брине за мој тренерски посао” – мислио је и на вас?

- Шалио се, наравно, мада... Некад морате да га питате шта је стварно хтео да каже, ха, ха...

Духа никад на одмет, знате и сами – српски фудбал је бара с много крокодила?

- Није му лако... Неке ствари у фудбалу се, можда, мењају, неке – не. Има замки на сваком кораку. Петрић је спреман да исплива, чим се латио тог посла.

Да ли вам, с времена на време, тражи савете?

- Неее... Причамо „овако”, коментаришемо, али... Гордан је свој, чак и тврдоглав око неких ствари. Има своју причу, ти можеш да говориш колико хоћеш... не вреди.

У Синђелићу – ви сте му били најближи сарадник, у Партизану – он вама. Кад је био бољи?

- Добар је... Најбољи!

Где видите Партизан на крају ове сезоне?

- Па... волео бих да га видим да је жив и на ногама. Не на коленима, посрнуо, маларичан и анемичан.

Петрића, ако овако настави, бар у Глазгов Ренџерсу?

- Гордан има циљ негде у глави и то гура. Мислим да му је то и „таргет”, можда ће после тога да каже: породица не мора да се брине – с пијететом, присутним од првог секунда,  закључио је Зоран Бата Мирковић оду пријатељу.