КОРНЕР: Јунак и главни кривац

Пише: Златибор Репић

Кад сам дошао на место селектора рекао сам да вам неће бити досадно. Ако дође време да вам буде досадно онда ме смените. То су речи Драгана Стојковића из јуна 2021. године, односно проведена три месеца на клупи Орлова.

И заиста никоме није досадно да гледа репрезентацију Србије. Све пршти од шанси, голова, корнера, дугих лопти, проигравања... Лопте су често у мрежи, на жалост у Катару пет у нашој, само три у противничкој, на конту један бод. И Пикси није за смену, бар не још.

Неспорно је да је селектор најзаслужнији што је наш државни тим међу 32 најбоље екипе на планети, што су очекивања у јавносто постала велика, међутим, главни је и кривац што су нам шансе за пласман у осмину финала минималне. Неко ће рећи реалне, треба само да победимо Швајцарску и да Бразил не изгуби од Камеруна. Изгледа једноставно, а није тако.

Швајцарци су показали озбиљност, дисциплину, одолевали Бразилцима до финиша, имају гол-разлику 1:1. Камерунци су им правили проблеме у првом полувремену, али су мрежу сачували, док Орловима то није успело ни на 3:1.

Лепо игра Стојковићева Србија, видело се то после 0:1 против Камеруна, међутим, на великом такмичењу је неуспешна. Бар за сада. Сајџије далеко од тога да остављају леп утисак, али су одлични такмичари и то мора да нас забрине.

Да Орлови ни приближно нису тако дисциплиновани показао је окршај са Лавовима. Само наивна и лоше вођена екипа може да прими два гола из контранапада, после дугих лопти из последње линије кад води 3:1. И у праву је Милош Вељковић кад каже „па где је требало да стојимо кад су Тадић, Митровић и Сергеј у нападу него на центру“. Сигурно Вељковић није рекао саиграчима да трче у висок пресинг, а резултат је 3:1. Ако није ни Пикси онда доста играча ради шта им је воља, што је још горе од селекторове тактике.

Несхватљиво је да се наш селектор на утакмици против Камерунаца потпуно „изгубио“. Измене су му биле лоше и у дуелу са Бразилом, али зашто пре два дана нису могли да уђу Душан Влаховић, Лука Јовић, Немања Гудељ остаће енигма. Не пије воду селекторово објашњење да Влаховић није сто посто спреман, поготово што није ни Митровић а држао га је у игри скоро 180 минута на два меча. Свака част тобџији Орлова, да нема њега и Тадића не бисмо ни видели Катар, али зашто не би могао да буде замењен много пре краја?

Бокови су били и остали проблем. Не може се на озбиљном такмичењу играти са тројицом у линији и само са крилима на боковима. Још и то функционише док је Андрија Живковић у игри, а онда бива необјашњиво замењен. Филип Костић, полуспреман, на супротној страни много више брине колико ће пута да прође и центрира, ако може и шутира уместо да упосли боље постављене саиграче.

Свакако да ово нису тренуци за песимизам, за изношење прљавог веша, јер Орлове треба охрабрити пред Швајцарску. Уочи тако важног меча неопходно је да почев од селектора па до најмање битног играча сви виде где су грешили.

Иако је био на два Мондијала као играч, на једном капитен, на једном је изабран у идеални тим шампионата, Стојковић као селектор, као да није схватио ниво такмичења. Самоуверене изјаве пре и по доласку у Бахреин и Катар могли су да заварају само еуфоричне и неупућене. Говорити да није битан Бразил, Нејмар, да Кариоке немају одбрану, а нису му шутнули на гол ни Србија ни Швајцарска, могу једино самозаљубљеници. 

И колико ће Стојковићев или било који тим да пружи не зависи само од спремности Александра Митровића и Сергеја Милинковић-Савића већ и колико ће противник да му дозволи. И не играју у одбрани Бразила „господа“ како их је наш селектор назвао, па још имају среће што Митровић није на сто одсто могућности, већ Тијаго Силва из Челзија, Милитао из Реала, Маркињос из Пари Сен Жермена, Данило и Алекс Сандро из Јувентуса.

Имамо и ми играче Старе даме, али Влаховића је Пикси искористио само 24 минута у првој, а Костића 90 у другој утакмици. Због повреда или можда тактике, ако је уопште Србија има. Против Камеруна је деловало да је немамо, да само јуришамо па су три акције успешно завршене. Нигде плана, стратегије, визије... И сам Стојковић рекао је да ово нису квалификације већ светско првенство. Како онда ни за време његове играчке каријере на мондијалима (изузетак је СП у Италији 1990) никако да схватимо где смо дошли и шта треба да урадимо за успех.

Можда петак вече све промени, живимо за то и осмина финала у овом тренутку делује као подвиг.