О позиву Џаје, Звезде, одласку у Сплит...

Многи фудбалери југословенског времена прижељкивали су да заиграју за клубове такозване „велике четворке”. Голгетер тузланске Слободе Мирко Михић, међутим, сматра да му није помогло што је прешао у Хајдук, него је преко Рада и Земуна касније остварио интернационалну каријеру.

Умео је да пресече противничку акцију, да представља сигурност у сопственој одбрани и маневарском простору, у нападу чуда да чини, да решета противничке мреже. Живот нас учи, чуда се догађају онима ко у њих верује. Тако је и Мирко Михић веровао, па најчешће био успешан.

Рођен је 24. јула 1965. године. Памте љубитељи фудбала овог Београђанина широм бивше Југославије. Примера ради, у тузланској Слободи је за две године одиграо 67 званичних утакмица, постигао је тридесетак голова. У лиги где је била изузетна конкуренција, добри клубови, квалитетан фудбал, то су бројке за свако поштовање. Он истиче да је поносан на дане проведене у „граду соли”.

– То је била моја прва сезона у професионалном фудбалу. Те две године памтим по лепом, ту сам стекао искуство. Ништа не бих остварио да није била добра екипа. Истина, дошао сам из нижих такмичења, али брзо сам се снашао. Слобода је имала доста добрих играча, мени је било лакше да поред њих остварим пун потенцијал – каже Михић на почетку разговора.

Имала је Слобода тада добар тим: Михић, браћа Милошевићи, Миљановић, Верлашевић, Ибрић, Митар Лукић... Да човек не поверује да се тада на „Тушњу” нису играле европске утакмице.

– Тада је била земља са 20 и нешто милиона становника, а лига је бројала 18 клубова. Било је јако квалитетно такмичење. Није било лако играти поред толико врхунских фудбалера. Клубовима је било тешко изборити Европу поред велике четворке. Додуше, Вележ је играо јако симпатично, освајао је два пута Куп Југославије. Па, Војводина била шампион, као и Сарајево. Где одемо на гостовања увек је било неизвесно. И тешко од неког однети бод. Било је низ изванредних клубова, а за многе су европска такмичења била предалеко – признаје он.

По једну сезону наступао је у Раду и у Земуну. Обилазио је као киша око Крагујевца око Улица Љутице Богдана и Хумске, али није заиграо за Црвену звезду и Партизан. Било је позива, контаката.

– Позива је било. Било је позива и из Црвене звезде. Драган Џајић је желео да дођем у највећи српски и југословенски фудбалски колектив. Међутим, Тузлаци ме нису хтели пустити ни за коју цену. Било је разговора и са Партизаном годину дана касније. Ни они нису успели да се договоре са Слободом. Хајдук је убедио Тузлаке и прешао сам у Сплит – појашњава Михић.

Може се похвалити да је остварио лепу инострану каријеру. Наступао је у Грчкој и на Кипру.

– Ја сам био у Раду и у Земуну и у тим клубовима тражио сам себе. Поново сам се наметнуо и отишао у иностранство. Већ сам био ожењен, имао сам и дете. У Грчкој сам провео две сезоне, па отишао на Кипар где сам играо пет година и завршио сам тамо каријеру. Увек може боље, али ја сам у суштини задовољан својим учинком – говори Михић.

Наглашава да је био посебан осећај наступати пред крцатим трибинама у Београду, Бањалуци, Сарајеву, Скопљу, Љубљани, Никшићу, Новом Саду, Мостару, Сплиту, Загребу, Тузли или у неком другом граду где се играо прволигашки фудбал. Све је личило на бајку.

– Биле су другачије околности. Није било ни ТВ преноса, није било хулигана. Људи су долазили да гледају фудбалску представу и да уживају. Толико људи на трибинама, код играча осећај који подиже мотив, даје снагу и вољу да дате све од себе. Знали смо да се све то види, да вас гледаоци награђују. Уживали смо у таквом амбијенту. Била много лепша времена и за фудбалски спорт, народ је био весео, задовољан – сетно ће Мирко Михић.

Окончао је играчку каријеру, али без фудбала није могао.

– Остао сам у фудбалу. Завршио сам тренерске лиценце и кренуо да радим са млађим селекцијама у Раду, па у Радничком. Онда сам прешао у сениорски ранг, па сам четири године радио као тренер на Кипру. Потом сам изашао из фудбала. Завршио са путовањима, променом градова, фудбалским ’лутањима’, али и данас волим да гледам квалитетну игру, добру утакмицу – прича Михић.

Каже да би волео да се појави наследник који ће да скрене пажњу на себе фудбалским мајсторијама.

– Имам сина који се бавио фудбалом. Чак је прошао млађе селекције Црвене звезде, али он се одлучио за школу. Сада ради као програмер. И ја сам га саветовао да крене овим путем. Сада је фудбал бизнис, владају разни интереси и теже је остварити добру каријеру. Имам и унука од годину дана. Можда он крене дединим стопама. Искуство учи да су унуци у спорту успешнији од синова познатих спортиста – смешка се Михић.

Не може се живети у прошлости, али прелиставајући пожутеле странице споменара фудбалских много тога лепог човек се сети. Мирко Михић, упркос свему,  оптимиста је да ће се то време, онакви фудбалери, блистава игра и пуни стадиони поново вратити на некадашње југовловенске просторе. Упркос чињеници да је фудбал некада био игра, па постао индустрија, бизнис и стотину чуда.

– Оптимиста јесам, али мора да прође велики број година. Ето, тај енглески фудбал има традицију. Доведени су у ред, по питању хулигана. Мада, нису то више клубови, то су компаније, обрће се много новца и ми смо далеко од тога. Ипак, верујем да ће фудбал и код нас бити фудбалска представа у којој ће се уживати – закључио је Мирко Михић, некада врхунски фудбалски ас.

У његовим издањима мане се нису тражиле, скоро да их није ни било. Мирко Михић је фудбал својски играо и у тој чаролији уживао.

Била је то игра која прија, као поезија душе…