„Чукарички ме вратио на терен”

Чукарички је ове сезоне дебитовао у групној фази најмлађег европског такмичења. У Лиги конференције бело-црни играју са прилично младим саставом, у којем је мало играча са искуством играња мечева на оваквом нивоу. Ипак, једно име се по овим параметрима издваја, Вукашин Јовановић је лидер екипе, на терену и ван њега.

Играч који је са репрезентацијом Србије до 20 година постао првак света на Новом Зеланду 2015. године, иза себе има утакмице у Лиги Европе са француским Бордоом и кипарским Аполоном. Претходно је учествовао и у квалификацијама за ова два такмичења, а играо је и са Црвеном звездом у квалификацијама за елитно европско такмичење.

- Нисам играо само у групној фази Лиге шампиона, учествовао сам у квалификацијама. Не значи да једног дана нећу и то успети, има још времена. Играо сам у Лиги Европе, сад већ други пут у Лиги конференције. То је посебан осећај, иако је психолошки и физички напорно бити на терену на свака три-четири дана. С друге стране, то је драгоцено искуство. Сви знамо шта значе мечеви под окриљем УЕФА. Играчи могу много да напредују, а амбијент је посебан. Не занемарујемо домаћа такмичења, али ово су заиста мечеви који се памте и у њима треба уживати – истакао је Вукашин Јовановић, који је за Чукарички дебитово против Фјорентине у Лесковцу, пре тачно месец дана.

Пут до европских и репрезентативних мечева био је прилично дугачак. Подсетио се Јовановић и почетака, а како сам истиче тада није ни слутио где ће га фудбалски путеви однети.

- Почео сам да тренирам са шест и по година, у школи фудбала „Винер”. Био сам изузетно немирно дете, родитељи нису знали шта ће са мном и било је потребно да негде избацим вишак енергије. Већ са десет година сам прешао у Црвену звезду, скаутирао ме је чувени Тома Милићевић, који је пронашао и многе друге играче. Прошао сам све омладинске категорије, стигао у први тим, са 18 година сам потписао први професионални уговор са црвено-белима.

Присетио се дефанзивац Чукаричког и дебија за сениорски тим Црвене звезде.

- У првом тиму сам био у сезони у којој је тренер био Славиша Стојановић, делио сам свлачионицу са сјајним играчима и људима, као што су Ненад Милијаш, Милош Нинковић, Никола Мијаиловић, Нејц Печник, Драган Мрђа и многи други... Све старији играчи, са озбиљним каријерама. Првом тиму су прикључени Лука Јовић, Михаило Ристић, Марко Грујић... Имали смо затим невероватну сезону под командом шефа Миодрага Божовића, на крају јесењег дела сезоне чак 32 бода више од другопласираног на табели. То ми је један од најлепших периода у каријери и животу, колико сам само пријатеља стекао тада, уједно и сазрео, направио први инострани трансфер.

Јовановић је прилично млад отишао у иностранство, где је играо у три земље, у Русији, Француској и на Кипру.

- Сад је већ прошло времена од како сам отишао у иностранство. Са 19 година постао сам члан Зенита. Није било лако да се изборим за место у тиму који је доводио играче за обештећења од 15-20 милиона евра, па и више. После годину дана сам желео да одем негде да играм, изабрао сам Бордо, прво сам био на позајмици, па ме је француски тим откупио. Провео сам тамо сјајне године, а затим сам потписао за Аполон. Уживао сам на Кипру и у Лимасолу, они ће увек остати у мом срцу. Осам година касније, ето ме поново у Србији.

О клубу са Бановог брда Вукашин Јовановић је имао само речи хвале.

- Чукарички гаји породичну атмосферу, а то је оно што ми је у овом тренутку било најпотребније. Направио сам врло добар потез, у свом сам граду, међу својим људима, срећан сам због тога. После тешке повреде вратио сам се на великом мечу, против Фјорентине у четвртом колу Лиге конференције. Већ после пет минута на терену осетио сам да је терен место на којем се најбоље осећам. Захвалан сам пријатељима и кондиционом тренеру, само они знају кроз шта сам све прошао. За сада све иде по плану, а жеља је да од јануара будем на нивоу физичке спреме од раније. Сви ми помажу у Чукаричком, саиграчи, стручни штаб, генерално људи запослени у клубу. 

Дебитантски дуел Чукаричког против Ференцвароша у Будимпешти, Јовановић је посматрао на малом екрану, тада још због повреде није био спреман за повратак на терен.

- Кад се сетим првог меча у Будимпешти, кад је Чукарички повео, сад се „најежим”. Ференцварош је на индивидуални квалитет победио. Пресудило је њихово искуство и наше неискуство. Ово је нама деби у Европи на нивоу групне фазе, биће све боље. Знамо где је био клуб док се није појавио председник Драган Обрадовић. Волео бих да сваки клуб ради овако као што ради Чукарички. Нисмо имали среће приликом жреба за групну фазу, али опет имамо врло јаке ривале, привилегија је играти против Фјорентине, Генка и Ференцвароша. Сви заједно ћемо у клубу много добити, на искуству и у организационом смислу.

За крај, Јовановић је потенцирао велики број младих играча у тиму са Бановог брда, који би требало да буду будућност Чукаричког, али и српског фудбала.

- Иако ми је тек 27 година, имам мало другачију улогу у Чукаричком, који је препун младих играча. Ето, кад сам био у Бордоу, појавила су се два дечака у њиховој омладинској школи, по квалитету им нико није ни придавао толику пажњу у том тренутку. Један данас игра у Реалу, други у Барселони, то су Орелијен Чуамени и Жил Конде. У животу и фудбалу је све могуће. Ипак, професионални спорт не трпи неке ствари, посебно не кад играте у иностранству. И сам сам грешио, због тога и желим да млађим момцима скренем пажњу на терену и ван њега. По таленту, ретко где има таквих играча као у Чукаричком. Е, сад, тај потенцијал и квалитет треба обликовати, ставити га у службу тима, колектива. Ниједан играч, па ни најбољи на свету, не може да победи сам – закључио је Јовановић.