Ентузијазам, зачињен патриотизмом, у борби за изворност и опстанак на вековним огњиштима, био је на високом нивоу одмах после потписивања Дејтонског споразума у Охају, 21. новембра 1995. године. Спорт, а поготово фудбал, који је током свих година грађанског рата у некадашњој СР БиХ био живот и светионик наде у најмлађој српској земљи, преузео је амбасадорску улогу и чувао међународно оверену аутономност Републике Српске.
Биле су антолигијске утакмице финала Купа између бањалучког Борца и Рудар Приједора пред више од 30.000 људи о чему је извештавао и „Еуроспорт“, потом је кренуло и лигашко такмичење, родила се и спортска ревија Републике Српске „Свијет спорта“, челници ФСРС су кренули у преговоре с међународним фактором везано за признање, да изворни Дејтон добије потврду и у пракси!
– Имали смо низ састанака у седишту УЕФА и ФИФА крајем деведесетих година прошлог века који су се завршавали, углавном, неуспешно. Највећи проблем био је у односу федералних партнера, такозваног и нелегално признатог ФС БиХ и фудбалске организације Херцег-Босне, Република Српска је ту била колатерална штета. Чак је долазило и до жестоких свађа између муслимана и Хрвата, на ивици физичког обрачуна, емисари УЕФА и ФИФА су се само погледима „домунђавали“. Неуспех је био загарантован јер се, стекао се још и тада утисак, спремио неки други пројекат, који је касније и презентован – истакао је Бранко Лазаревић, први председник Фудбалског савеза Републике Српске од оснивања 1992. до 1998. године.
Жеља Републике Српске за спортском самосталношћу загарантовану Дејтоном, коју је потврдио и високи представник Шпанац Карлос Вестендорп, у ексклузивном и ауторизованом интервјуу за „Глас Српске“, писао га је главни и одговорни уредник Томо Марић, била је велика.
– Спорт је у надлежности ентитета! Све што се договоре ФБиХ и Република Српска то ће бити начин њиховог деловања, паритета 51 наспрам 49 одсто надлежности. Самосталност у области спорта је неприкосновена, то изричито каже и Дејтонски споразум – рекао је високи представник Међународне заједнице за БиХ Карлос Вестендорп, 28. јула 1998. године.
Пре тога, још 1996. године, Томо Марић, као директор Фудбалског клуба Борац, један од оснивача Фудбалског савеза Републике Српске и главни и одговорни уредник ревије „Свијет спорта“, упутио је отворена писма Хуану Антонију Самарану, председнику Међународног олимпијског комитета (МОК), Јозефу Сепу Блатеру и Жоао Авеланжу, генералном секретару и првом човеку Светске фудбалске федерације (ФИФА). Писмо Швеђанину Ленарту Јохансону, првом човеку Европске фудбалске уније (УЕФА) није послано, јер се он показао, отворено, као непријатељ српског фудбала 1992. године када је, на сраман начин, репрезентација Југославије избачена са Европског првенства у његовој отаџбини, а као замена убачена Данска која је у квалификацијама била из „плавих“. И гле чуда.
Данци су први, и за сада једини пут били шампиони Европе, а да се нису ни квалификовали за првенство нашег континента!
Била је то највећа спортска, па и животна неправда нанесена једном народу у историји, када је фудбал, незапамћено до тада, остао у заточеништву монструозне политике.
Та писма Томе Марића имала су за циљ да подсете надлежне интернационалне организације на међународно право које је, Дејтонским споразумом, загарантовано Републици Српској. Путеви су били уски, без обзира на Србе који су имали висок међунардони рејтинг, углед и уважавање.
Лета 1992. Фубалски клуб Борац је исписивао најблиставије странице своје историје у италијанској Фођи, као последњи југословенски клуб на међународној сцени који долази из тек, у миру рођене Републике Српске. Са освојеним међународним пехаром – Митропа куп, Бањалучани не само да нису имали прилику да 1993. године у свом граду бране велики сребрни трофеј, већ су, као и комплетан фудбал Републике Српске, бачени у десетогодишњу неправедну изолацију. Светски моћници су гушили младост и будућност једног народна, модерним нецивилизацијским методама…
За то време, док је фудбал Републике Српске био сатанизован, клубови из муслиманско-хрватске федерације, једног од два ентитета „Дејтонске БиХ“ су несметано наступали у еврокуповима под окриљем УЕФА: Сарајево, Жељезничар, Бротњо Читлук, Зрињски, Челик…
– Делегација ФС Републике Српске се на састанцима у Ниону и Цириху позивала на Дејтонски споразум који ентитетима гарантује самосталност у спорту, док је муслиманска страна заступала становиште да Савез из Бањалуке треба да се придружи већ међународно признатом ФС БиХ, док су из Херцег-Босне тражили своју аутономност у оквиру ФБиХ. Лобирање, поготово из Сарајева је било жестоко, а њихов главни играч био је Мехмед Спахо, члан форума УЕФА, главни сарадник Јусуфа Пушине. Он је излобирао одређене ствари у УЕФА и ФИФА па је ситуацију касније било тешко променити, те је сва дипломатска борба Републике Српске пропала јер су Нион и Цирих прихватили Спахину причу „здраво за готово“ - рекао је тада Душан Ћућуз, новинар швајцарског „Блика“, дописник великог броја српских медија.
Касније је све „упаковано“ у заједништво 2002. године када је уједињен фудбал „Дејтонске земље“, а требињски Леотар годину дана касније, као премијерни шампион заједничке Премијер лиге БиХ и први клуб из Републике Српске, заиграо на међународној сцени. Мехмед Спахо је, „својом причом“ у УЕФА и ФИФА 2011. године понајвише „кумовао“ и рушењу трочланог Председништва ФС БиХ, те увођењу институције једног председника.
– Јасан сигнал добили смо из Београда, од дугогодишњих пријатеља, неприкосновених ауторитета на међународној сцени. Позвани смо на састанак као пријатељи, где нам је скренута пажња, и објашњено, да све своје циљеве и права морамо да тражимо у оквирима Фудбалског савеза БиХ са седиштем у Сарајеву јер су га УЕФА и ФИФА на пречац признале и никада неће признати своју грешку, већ ће даље „гурати“ ту своју причу и да за Нион и Цирих у БиХ има само један саговорник – ФС БиХ. Добили смо подршку уз констатацију да је све на нама у којем капацитету и обиму ћемо да будемо инволвирани у ФС БиХ. Нама је тада било јасно да треба да тражимо модел како да конституишемо „кровни“ Савез, а да у његовим оквирима имамо „заштитни механизам“ да не би дошло до мајоризације. Тако је 2002. године и уједињен фудбал у БиХ – рекао је Родољуб Петковић, генерални секретар ФСРС од 1992. до 2017. године.
Република Српска је имала активности да оствари своја права загарантована у Охају, изворним Дејтонским споразумом. И људе који су ризиковали много у настојању да остваре та права, за добробит општег интереса. Идеју о наступима Републике Српске на међународној сцени оживео је први, после 2002, председник Милорад Додик на „Дану фудбала“ у хотелу Босна 2018. године. Она још лебди, али нема људи попут оних из 1992. или 1996. године који би почели да раде на њеној промоцији и реализацији, не марећи за ризике које она носи.
Док се „статус кво“ не промени и даље ће трајати брутална неправда према фудбалу, и искључиво једном народу на Балкану. За сада Република Српска не може на међународну сцену, иако је међународно право на њеној страни.
А како је могло такозвано Косово?
ПИСМА ЕКСКЛУЗИВНО У ЖУРНАЛУ
Писма која је Томо Марић у име спортиста, клубова и струковних савеза Републике Српске послао 1996. године на адресе Хуана Антонија Самарана и МОК-а, те Јозефа Сепа Блатера и Жоао Авеланжа и ФИФА Спортски журнал ексклузивно поседује и у наредним данима ће их презентовати својим читаоцима.
ПРИНУДНА УПРАВА
УЕФА и ФИФА су 2011. године увеле санкције Фудбалском савезу БиХ, донеле нови Статут по којем нестаје трочлано Председништво, а уводи се институција једног председника. У прелазном периоду бригу о Савезу водило је шесточлано тело – Комитет за нормализацију у којем су били: Ивица Осим и Елведин Бегић (Сарајево), Сеад Кајтаз и Иван Беус (Мостар), Дарко Љубојевић (Бањалука) и Драган Кулина (Источно Сарајево).
На изборима 2012. године за првог председника ФС БиХ изабран је Елведин Дино Бегић, уз гласове из Републике Српске, који су му помогли да се домогне и другог мандата од 2016. до 2020. године.
Било је то време када су поново на Републику Српску лепљене свакакве етикете као реметилачког фактора, а због претњи смрћу, што је тада рекао истину – Република Српска није ништа крива, проблем је у Федерацији БиХ – оставку је морао да поднесе Велид Имамовић, задужен за међународне односе у канцеларијама ФС БиХ.
ДАН ФУДБАЛА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Идеју Спортског журнала у зиму 2011. године о организацији „Дана фудбала“, Фудбалски савез Републике Српске је прихватио и већ у јануару 2012. у бањалучкој „Аквани“ је одржана премијерна манифестација која је, у међувремену, израсла у репрезентативну међународну активност „куће фудбала“ из Бањалуке.
Велика имена светског фудбала били су гости Савеза, Журнала, Бањалуке и Републике Српске: Драган Џајић, Иван Ћурковић, Предраг Мијатовић, Велибор Бора Милутиновић, Илија Петковић, Митар Мркела, Драган Стојковић, Милорад Мажић, Сафет Сушић, Илија Пантелић, Душан Маравић, Зоран Смиелски, Младен Крстајић, Саво Милошевић, Звездан Терзић, Звонко Живковић…
ЈЕЛИЋ ОМИЉЕН КОД СВИХ
Доктор Милан Јелић, члан Председништва Фудбалског савеза БиХ из Републике Српске, као председавајући овим телом, постигао је највеће јединство у „кровној“ фудбалској организацији смештеној у Сарајеву. Био је омиљен у УЕФА и ФИФА. Обављао је председничку функцију у Савезу кад је истовремено био и председник Републике Српске, за њега није важило правило – политичари не могу да буду у фудбалу (спорту).
Многи и данас кажу да су и Савез и фудбал, поготово односи између Срба, Хрвата и муслимана, за време др Јелића били толерантни и коректни, да су сви мање-више били задовољни.
– Имао је невероватан шарм и на свим дружењима, састанцима, разговорима и преговорима Милан Јелић је исијавао неку надљудску и позитивну енергију. Посебно нас је шармирао када је каснећи на један састанак све нас из бивше Југославије поздравио са речима: „Мерхаба, бре, пучанство!“ То је био гранде Милан Јелић – истакао је Влатко Марковић, некедашњи председник ФС Хрватске.
Нажалост, др Јелић је преминуо 30. септембра 2007. године и од тада, па све до данас, Савез у Сарајеву не престају да потресају афере и чудно атаковање према свему што долази из Републике Српске.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
