Страхиња Стојачић: Сви смо ми - МВП (ВИДЕО)

Страхиња Стојачић, најбољи играч планете и Марко Ждеро тренер Убљана, готово директно из Џеде где су крунисали годину за памћење дошли су у госте Спортском журналу.

Најдоминантнија екипа света остварила је рекордан старт освојивши шест мастерса, заокружила је годину одбранивши титулу на завршном мастерсу у Саудијској Арабији. У међувремену чинили су окосницу репрезентације и донели нашем баскету трећу дуплу круну. Владари су Европе и света.

Како је то бити МВП у тако квалитетном тиму, колико се те заслуге деле на сву четворицу?

- Генерално су и Бранковић, Мајсторовић и Бараћ до повреде имали изванредну сезону. Свако из нашег квартета је био најбољи играч неког турнира. Мислим да једини разлог зашто сам МВП сезоне што сам успео да имам неку константу током целе године. Наравно, било је успона и падова, али није било великих осцилација. Да је било ко од нас био МВП било би сасвим заслужено, јер је свако своју улогу одрадио на најбољи могући начин, допринео свакој победи био је подједнак – почео је причу најмлађи и тренутно најуспешнији из кошаркашке породице Стојачић.

Уб је најорганизованија екипа на туру, најприближнија кошаркашком клубу. Како то функционише?

- Сад на завршни турнир путовала безмало цела екипа, недостајао је једино један од помоћних тренера. Имамо тим менаџера који углавном ради све ствари ван терена, организацију путовања, пријављивање на турнире... Што се тиче тренинга ту су главни Данило Лукић и Марко Ждеро, а у теретани уз договор са њима двојицом раде Дарко и Александар.

Ви сте на почетку сезоне направили низ од шест победа и подигли лествицу високо. Потом сте се окитили златом на СП и ЕП, вероватно је у једном делу сезоне дошло и до замора?

- Почели смо сезону јако добро, освојили светско, и кад је прошло Европско првенство некако је дошло, не могу да кажем до засићења, али јесте до олакшања и малог умора. У те три, четири недеље после Јерусалима баш нисмо могли да се вратимо у пуну форму. Европско и светско су прошли у складу са жељама, сезона није могла боље да иде. Знали да смо зацементирали прво место на свету и имали загарантовано место на завршном турниру. Уз то је на нас утицала и повреда Немање Бараћа, потрага за новим играчем. Ђорђевић је додуше био с нама, али требало је мало времена да са њим уђемо у ритам. На крају смо прикључили Неранџића и све се некако подесило да имамо довољно времена да на завршном турниру будемо у топ издању.

До кад ће Бараћ бити ван терена?

- Повредио је колено, али на срећу не и лигаменте и није морао на операцију. Почео је да тренира, не трчи, али ради у теретани. Сви се надамо, да ће крајем јануара почети озбиљније да тренира.

Ко је вам је сада највећи противник у Србији – Лиман или Партизан?

- Обе екипе су имале изванредне турнире. Ипак бих због искуства и трајања Лиман ставио на друго место. Али и Партизан је имао изванредну сезону, једна је од екипа која је највише напредовала у протеклој години. Очекивали смо да могу и да стигну до финала завршног турнира у Џеди, али се Торбица повредио у четвртфиналу, због чега су изгубили полуфинале од Амстердама.

Осим наших екипа наши играчи су развили екипе широм света. Ваш брат Стефан је „направио” Беч, сада је у Кини, Максим Ковачевић је био узданица Амстердама, Дугошија је у Уланбатору...

- Пре свих њих који иду у иностранство, издвојио бих „Српску 3x3 академију” коју воде Данило и Ждеро. Постала је буквално бренд у баскету. Мислим да ће половина екипа које буду играле квалификације за олимпијске игре и сам турнир у Паризу, доћи да период припрема проведу у Србији и тренирају. Од прве генерације Новог Сада и Лимана је све почело и захваљујући њима је напредовао баскет. Тренер француске репрезентације и Париза нам је рекао да су нам захвални, јер их ми наговарамо да сваки дан раде јаче и буду све бољи. Истовремено угледају се на нас и често долазе у Србију, баш зато што желе да унапреде игру што је више могуће.

Шта је после овакве сезоне, осим олимпијског злата мотив за вас? Можда да остварите континуитет као Мајсторовић и играте толико година на највишем нивоу?

- Немам неки дугорочни план, једноставно ме вуче сваки турнир. Са Ждером често причамо о томе, тек кад се појавим на турниру почиње да расте мотивација и жеља за победом. Знаш да си тренирао, да си прешао велик пут, летео авионом 20 сати и да ћеш најлакше да понесеш повратак назад уколико си срећан због тријумфа. То ме покреће. Генерално највиши циљ су Олимпијске игре, а што се тиче сезоне гледам да се припремамо од турнира до турнира.

Да ли си после две сјајне сезоне коначно достигао брата по трофејима?

- Мислим да сам га престигао. Али, опет се враћам на то да је његово светско злато са јуниорском репрезентацијом у Новом Саду можда најлепши и највећи трофеј у породици. Јер, победили су Америку са Стефом Каријем. Што се тиче броја, вероватно сад имам више.

Злато у Паризу би направило разлику?

- Кад је о Олимпијским играма реч не могу да будем скроман, очекивања су као и увек највиша. Идемо на златну медаљу и сигурно ћемо за то напорно радити и спремати се. Сви знамо да то неће бити и да ће доћи екипе са врхунским играчима. Биће изузетно велики притисак, али то неће променити наш циљ - увек идемо на на злато – поручио је Стојачић на крају разговора.

Да не бисмо окрњили сјајну причу са Марком Ждером, чланом репрезентације која је донела прво светско злато, сада селектором шампиона оставили смо за неки од наредних дана.