ЗВИЖДУК: Мало реалности, молим

ПИШЕ: БРАНКО СПАСОЈЕВИЋ

Предваскршња, у црквеним круговима одомаћена као Страсна, седмица, одиста је била и таква на домаћим теренима и око њих. Рафална паљба тешких речи са Топчидерског брда, снажних оптужби недостојних недеље поста, молитве и покајања, добро је забавила овдашњу јавност.

Смехотресне изјаве увек добро дођу да се прекрати недеља. Често у склопу алиби прича и као декор серије пропуста у неравноправним борбама на суперлигашким стадионима, и овога пута уклопиле су се у слику стања у наша два најбоља клуба. Живе на ловорикама прошлости, троше дане славе и сабирају колико су судије донеле бодова најљућем ривалу. Као да се фудбал игра само због њих. А за остале баш брига.

Није то, ипак, узрок прошлонедељног и јуче, два сата иза поднева, поново најављеног проблема. У свеопштој гунгули и лавини промашених изјава у кругу врхушке Партизана и Црвене звезде, омеђене наступима Милорада Вучелића и Светозара Тозе Мијаиловића, неопажено је прошла иницијална каписла Ненада Лалатовића, шефа струке Црвене звезде.     

Устврдио је млади стручњак да „многима света што је Црвена звезда пришла првом на два бода, па су онда послали овог судију”. О пеналу за Нови Пазар није изјашњавао, а био је чист као суза. Школски пример недозвољене игре руком и казненог ударца. Ни то није било довољно да изостану приче о сумњивим радњама и наводној злој намери судије Глођовића. И нико да одговори шта је пенал ако онај крај Јошанице није.

Прошла су, нажалост, времена витешких потеза и фер борби. Ново време са собом носи и модерне норме. Мало реалности, ипак, није на одмет у овим тешким данима. Данас би рекли – спиновање истине није добра ствар.

А тренерима се, по правилу, увек врати као бумеранг.