СРБИН У МОСТАРУ - Билбија: Фудбал моја вечна инспирација

Немања Билбија је такав формат нападача чији профил у својим редовима немају многи клубови у региону. Капитен мостарског Зрињског тресе противничке мреже немилице: главом, јачом левом, нешто слабијом десном ногом, свим осталим дозвољеним деловима тела… Постао је икона клуба с највећим бројем титула у Премијер лиги Босне и Херцеговине. Бањалучанин који је „запалио” град на Неретви,

Три сезоне узастопно је најбољи стрелац елитног фудбалског такмичења у „Дејтонској земљи”, с траком на руци довео је популарне „племиће”, као први клуб из БиХ, у групну фазу једног УЕФА еврокупа – Лиге конференција, Мостарци су исписали најсјајније странице клупске историје од оснивања 1905. године. На челу са Србином којег воле, цене и поштују и у Сарајеву, Широком Бријегу, Врапчићима, Тузли, Зеници, родној Бањалуци…

Рођен је 2. новембра 1990. у граду на Врбасу, а са 33 године игра у животној форми. Многи се питају до када ће Немања Билбија шпартати премијерлигашким и европским теренима?

– Волим фудбал и у њему налазим животну инспирацију, он ми је најбоља и вечна мотивација. Волим оно што радим најбоље, фудбал је увек доказивање из утакмице у утакмицу, из седмице у седмицу, из године у годину, нема минулог рада. Фудбал то не признаје! Увек мораш да будеш максимално активан и жељан успеха.

Добро, да ли бар стиже умор?

– Још увек га не осећам, а и како би? Живим спортски, не пијем, не пушим, редовно спавам, поштујем термине, понашам се професионално и одговорно. Као што сам рекао фудбал је мој живот и када сам кретао у све ово знао сам шта ме чека, шта хоћу да пружим и свесно сам ушао у професионалне воде, још од малена.

Колико је у свему томе помогао отац Милорад, некада врсни штопер бањалучког Борца?

– Он је по свему мој узор. Његови савети су ми увек помагали, давали нове видике, често разговарамо. Потичем из спортске породице и управо сам од оца наследио ту велику љубав према фудбалу. Подршку ми дају и остали чланови породице, мајка Славица је увек била ту, крај мене, када сам фудбалски одрастао. Онако мајчински, брижно… 

Отац Милорад дефанзивац, а Ви нападач?

– Тако то буде у фудбалу. Обично синови иду даље од очевих описа послова на терену (смех). Шалим се мало, он ми помаже и данас у сваком погледу, поготово штоперским “форама” које је користио као играч. Када је он играо у тиму је била и позиција “либера”, то је ишчезло из данашњег фудбала, али су принципи остали исти.

Оборили Сте многе рекорде, можете ли их избројати све?

– И не покушавам. Пред сваку утакмицу сам концентрисан на противника и оно што треба да радим, што се очекује од мене. Не размишљам много унапред. Научио сам да будем рационалан. Онда се изненадим када после меча у јавности осване овај или онај рекорд, клупски или лични. Мотивишу ме да будем још бољи, да и даље дајем све од себе.

Шта за Вас значе сви ти силни рекорди?

– То су бројке, много тога показују. Поносан сам на све рекорде које сам постигао у Зрињском, и колективне и појединачне. Они су, вероватно, мотивација многима, да ме једног дана стигну и престигну. Али имам још много тога да кажем, покажем и урадим. Прича није завршена, фудбал ме заиста инспирише. Једног дана, када прође одређена временска дистанца, о свему овоме што сам урадио у Мостару ће се причати и писати. Али и свим осталим клубовима јер имам највише домаћих трофеја. Помињаће се тамо неки Немања Билбија. Мени остаје да будем поносан на част која ми припада.

Посебно су атрактивни Ваши голови главом, иако је висина од 182 центиметра , може се рећи, хендикеп за сваког нападача?

– Све је лакше када крај себе у тиму имате Јосипа Ћорлуку. Његови центаршутеви “имају очи”, лопте једноставно траже мене у противничком шеснаестерцу. Имам урођени тајминг за скок, добар одраз, тако да ми корпулетнији и виши противнички дефанзивци не сметају много. Деси се, понекад додуше, да Ћорлука упути идеалан центаршут, а ја закасним на лопту! Тада му подигнем палац у знак захвалности и потврде да је до мене.

Прати Вас сјајна атмосфера, негујете колективни дух, колико је то битно за успех?

– Најважније је да код никог од играча Зрињског нема сујете. Схватили смо да само заједно можемо до циља и то смо показивали на терену. Наши резултати нису случајност. Поготово сјајне игре у Европи.

Конкуренција у Лиги конференција је била жестока: Астон Вила, Легија Варшава и АЗ Алкмар, је ли могло боље?

– Можда јесте, али нисмо тужни. Победили смо Холанђане на старту такмичења, у последњем колу са Енглезима играли нерешено код куће. На Вила Парку смо у „дебелој” судијској надокнади примили гол и изгубили 0:1. Можда смо мало подбацили у дуелима с Пољацима, поготово код куће. Али све ово је за нас било једно велико искуство, постали смо први клуб из БиХ који је заиграо у групној фази једног такмичења под окриљем УЕФА. Најважније је да смо показали да се никог не плашимо и да са свима можемо да играмо равноправно, без превеликог респекта. Био је ово наш трећи покушај да се домогнемо групне фазе и срећа нас је погледала. Ни финансијски део није занемарив.

У првенству је Зрињски посустао, бањалучки Борац зимује са седам бодова предности. Је ли то био пад због обавеза у Европи?

– Још увек првенствена трка није завршена, мада је предност Борца озбиљна. Наравно да ћемо се борити, као и у Купу БиХ. Бранимо дуплу круну из прошле сезоне. Управо ће мој матични клуб бити наш највећи конкурент, мада не бих отписивао ни Сарајево, поготово Вележ. Пролеће ће да буде јако занимљиво.

Какви су даљи планови Немање Билбије?

– Прво желим да се добро одморим после напорне сезоне. У кругу породице која ми је највећа подршка провешћу Новогодишње и Божићне празнике. Како сада ствари стоје и даље ћу носити дрес Зрињског, иако имам неке понуде из региона, опет су се јавили и клубови из Јужне Кореје. Нисам остао непримећен (поново смех).

Како би се Немања Билбија снашао, рецимо, у Црвеној звезди?

– О Звезди се не требају много трошити речи, сви врло добро знамо о којем и каквом се клубу ради. Да откријем малу тајну, било је неких интересовања, али до реализације сарадње није дошло. Не сећам се сада тачно како је дошло до те приче, али су ми у Зрињском рекли да су се распитивали за мене са „Маракане” путем неких пријатеља.

А Партизану?

– Брат близанац Црвене звезде, уз загребачки Динамо и сплитски Хајдук водећи клуб на овим некадашњим југословенским просторима. Институција. Ми, Зрињски смо одмах уз бок “великој четворки”, чији позиви су част за сваког играча, јер смо се у Босни и Херцеговини изборили за позицију број један испред сарајевских вечитих ривала. Чисто, по заслугама! Да не будем необјективан, можда смо по организацији и трећи на тој табели, одмах иза Звезде и Динама.

Али, Ви сте, још као млад играч, са свега 19 година заиграли у црвено-белом дресу, новосадске „старе даме”?

– Војводина је један леп део моје играчке каријере у којој сам се очврснуо. Иако су ми многи говорили да сам направио грешку, сматрао сам супротно. Стекао сам велико искуство на „Карађорђу”, упознао и елитни ранг Србије. Биле су то три лепе године у Новом Саду. Радо се сећам наступа за Војводину која је, по имену, реномеу и угледу одмах иза Звезде и Партизана.

Сплит је био промашај, а Јужна Кореја?

– Нажалост, РНК Сплит је једини клуб у којем нисам успео да затресем мрежу противника, да се упишем у стрелце као његов члан. У Јужној Кореји ме је мучила повреда, али сам оставио и тамо траг. Међутим, борио сам се с носталгијом. Када је уследио позив Зрињског нисам много размишљао јер сам из Мостара и отишао у Азију. Још једно огромно искуство.

Иако трпите велики број дуела, грубости противничких дефанзиваца, повреде су Вас заобилазиле?

– Жилав сам ја на терену, онако грмечки. Мислим да када имаш поштен и одан однос према фудбалу он те награди, Онај одозго погледа, да ти да уживаш у томе што волиш и радиш из љубави. Мислим да сам као чисти професионалац заслужио да ме повреде заобиђу.

На крају, незаобилазно питање је Борац  хоће ли се једног дана Немања Билбија вратити на бањалучки Градски стадион?

– Можда, Борац је мој клуб у којем сам поникао, научио да играм фудбал. Било је одређених контаката и у прошлости, али није се дало, нису се поклопиле ствари. Борцу желим све најбоље, а како се оно каже, обично се играчи враћају да заврше каријеру тамо где су је и почели.