Радна година Драгана Вука Марковића не траје као код осталих спортиста, ограничена је на 330 дана! Цео јун и почетак јула проводи на плажи, а остатак календарске године, по обичају, резервисан је за фудбал и сноуборд.
Крајишник рођен првог дана јула 1990, носи дрес Прве искре, а један је од ретких спортиста са два имена.
- Отац Радан, иначе Сарајлија, и мајка Вишња, рођена Бањалучанка, нису могли да се договоре око имена, па су ми дали два. Дошао сам на свет у Бањалуци, лепом граду на Врбасу, а са три месеца однели су ме на олимпијску лепотицу Јахорину. Одатле сам се преселио у Београд, на Ташмајдан, сећам се да сам те године славио четврти рођендан – каже стамени Крајишник, вичан фудбалском надмудривању, али и чаролијама на снегу.
Спортски ген наслеђен је од оца.
- У њему је и љубав према Партизану. Отишао сам касније у ОФК Београд, тада ми је тренер био Џевад Прекази и много ме научио. Пут ме даље водио до Звездаре, Мачве, па Прве искре. Сад сам у Баричу, млади и перспективни људи предводе клуб, Бојан Вујиновић и Миљан Бућковић. Највећи траг оставила ми је Звездара, мада ми је Партизан друга кућа. Иза јужне трибине у Хумској почео сам да јурим за лоптом. Од Преказија сам највише научио, возио ме сваки дан са тренинга кући, па је продужавао на Дорћол. Ишао сам у ОШ Вук Караџић, одрастао сам на Ташу, свраћао радо и на Дорћол. Другарима, пријатељима и родбини често се хвалим да сам јахорински вук у срцу Београда.
МАКАЗИЦЕ НА БУЛБУЛДЕРУ
На инсистирање да издвоји један од голова у каријери, Драган Вук Марковић одговорио је као из топа:
- Гол Телеоптику у дресу Звездаре. Играли смо на Булбулдеру и победили (2:0), а погодио сам за вођство - маказицама. То је, без сумње, најлепши гол од како сам у фудбалу. Прекиди су ми јача страна, обично користим шансе и погађам мрежу.
САВЕТИ ТОМЕ МИЛИЋЕВИЋА
Драган Вук Марковић, вратио се на кратко и на дечачке дане, кад је играо за омладинце ОФК Београда:
- После једне утакмице, оцу и мени пришао је Тома Милићевић. Посаветовао ме и рекао да „могу да будем озбиљан играч”. Било ми је задовољство што сам упознао легендарног тренера.
Сетио се у тренутку и Блажа Булатовића, младог и амбициозног тренера, сина легендарног генералног секретара ФСЈ, Бранка.
- Сарађивали смо у Првој искри и Звездари и могу да га назовем фудбалским братом, старији је од мене девет година. Играм на позицији штопера или задњег везног, од седме године, кад сам почео да тренирам. Због оца венама тече црно-бела крва.
Надам се да ће Партизан бити шампион, враћају се дани победа.
Мисли је још једном усмерио и ка „провинцијском Уругвају“, како се некад говорило за Мачву.
- Задржао сам се у Шапцу само пет месеци, али стекао сам драгоцено искуство, пријатеље, иако нисам могао да се похвалим минутажом. Из Шапца сам кренуо ка обреновачком крају, у Барич.
Драган Вук Марковић спојио је љубав према фудбалу са задовољством – сноубордом.
- Десет година бавим се овим дивним спортом, а сваку зимску паузу користим да радим као инструктор, вршим обуку на Јахорини, преносим љубав на почетнике. За људе који не знају много о мом другом занимању, да појасним да је то скијање, као на сурф дасци или скутеру, све се одвија на снегу и може да се вози и на вештачкој подлози, као што је фудбал могуће играти на природној и оној другој трави.
Нагласио је да га борбе за медаље никад нису занимале.
- На такмичења нисам ишао, више возим за своју душу. Обично возим ван стазе, по шуми и знам где се налази свако дрво на Јахорини, само не знам колико година има. Возим затворених очију, а одатле и надимак Јахорински вук. Добио сам га по маскоти ЗОИ у Сарајеву 1984. године, деценију и по пре него што сам се родио. Падова није било, али крио сам од тренера да се бавим сноубордом, због евентуалних повреда.
ПЕСМА ЗА СВОЈУ ДУШУ
Драган Вук Марковић ужива и у слободним тренуцима, највише уз музику.
- Волим да узмем микрофон и запевам, мало за своју душу, друштво, пријатеље... Ових дана сам пустио глас, између осталих, и за брата из Лондона, опустим се и на тај начин, кад ме натерају, не буним се, пристајем на све. Кад је лепо друштво, уживамо сви заједно, опуштање никад не шкоди. Знам да запевам и народне песме, иако не слушам ту врсту музике – каже Марковић.
АНЕГДОТА ПОДНО ОСТРОГА
Сетио се и тренутака са крштења.
- Под Острогом сам крштен, са седам година, а игуман ме је упитао „зашто два имена, јеси ли ти можда Бразилац...“ Остао је без одоговора – осмехнуо се Драган Вук Марковић.
Подједнако добро се сналази на сноуборд дасци и на зеленом правоугаонику.
- Снег ми је природнија средина, а уживам и на трави. Фудбал волим, поготово кад ми је дан противничке играче стављам у џеп. Задовољан сам развојним путем, јер сам од рођења спојио здравље, спорт, природу, а ту је и друштво. У здравом телу је такав и дух, мада је данас све мање здравог одрастања. Док будем могао на ноге, нећу да се раздвајам од лопте, фудбалских другова, бројних пријатеља у спорту, а током хладних дана, од сурфовања на дасци, скејту намењеном за изазове на белом покривачу – истакао је Драган Вук Марковић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
