Винко Мариновић био је адут одбране у матичној Козари из Градишке, афирмисао се у бањалучком Борцу, док је у Црвеној звезди доживео играчку славу која га је одвела у белгијски Жерминал Бершот. После повратку, трагајући за клубом где ће да заврши богату каријеру одлучио се за комшијске Лакташе, 2007. постао је првак Републике Српске и изборио историјски пласман у Премијер лигу БиХ.
Мариновић је сада један од најцењенијих тренера у региону, колекционар трофеја, човек који плени мирноћом и сигурношћу, тешко је на његовом лицу видети било какву емоцију, без обзира да ли клуб губи или побеђује.
– Ко са таквом филозофијом прилази фудбалу и у њему живи амортизује невероватан стрес и сузбија страст које ова игра са собом носи. То је мој одбрамбени механизам, али само споља, изнутра буктим – каже Винко Мариновић, шеф стручног штаба Борца.
Бањалучани су јесењи прваци, прешли су више од половине пута до треће титуле у Премијер лиги БиХ.
– Задовољни смо урађеним, зимујемо на трону, са седам бодова испред шампиона Зрињског и на добром путу дмо да се у мају радујемо још једној титули. Била би то велика ствар, поготово учешће у квалификацијама за Лигу шампиона, јер доносе многе погодности за наставак европског битисања. Знамо да ће бити тешко, али спремићемо се за све изазове и искушења. Бодовна предност није ни безначајна, али и не мора ништа да значи, па у пролећну сезону и преосталих 15 кола улазимо као да смо са ривалима у равни. Храбре јесење игре и дају за право да будемо оптимисти. Нанизали смо 17 првенствених утакмица без пораза, то није мала ствар.
Био је првак с Козаром у Републици Српској, па са Зрињским и Сарајевом у елити БиХ, на реду је тријумф и с Борцем.
– Титула с Козаром била је мој тренерски почетак, у Борцу сам већ једном био на клупи, али нисам се радовао трофеју, верујем да сада хоћу. У Зрињском сам направио искорак у тренерској каријери и већ тада, пре деценију, ударени су здрави темељи у клубу који и сада доносе успешне резултате, а „племићи“ су израсли у водећи клуб БиХ. На Кошеву сам потврдио примат у првенству. Где год сам био оставио сам траг, била су то лепа искуства, баш као и позиција селектора младе репрезентације БиХ до 21 године, између посла у Мостару и Сарајеву. Сада сам у Борцу са жељом да наставим низ трофеја. Чврсто верујем да хоћу и да могу Бањалуци да донесем титулу.
Сања успех с Борцем, али има и још неких тренерских жеља и циљева.
– Сваки тренер, поготово који је играо у том клубу, жели да седне на клупу Црвене звезде, несумњиво највећег клуба на нашим просторима. Звезда је мој сан! Била би то круна тренерске каријере. Ко зна шта доноси будућности, можда се сан и претвори у јаву.
ЖАЛ ЗА БАЊАЛУКОМ
Дрес Борца носио је четири године и за тај период везан је и један куриозитет.
– Никада нисам играо у дресу Борца на Градском стадиону у Бањалуци! Одиграо сам више од стотину утакмица, а играње пред домаћом публиком неостварена је жеља. Борац је, као прволигаш и друголигаш СР Југославије, био регистрован у Београду и као домаћин играо је у неколико градова у Србији. Зато сам, као тренер, у другом мандату, у свом Борцу – каже Мариновић.
ПАСОШ СПРЕЧИО РАДОСТ У ФОЂИ
Борац је једини европски трофеј, Митропа куп, освојио 1992. године у Фођи.
– Био сам члан те генерације, али невероватан сплет околности спречио ме је да путујем у Италију. Било је то тешко време, Југославију већ захватио рат, мени истекао пасош. Није било времена да извадим нови, све се брзо одиграло, санкције су куцале на врата нашем спорту. Томо Марић, директор, и Зоран Смилески, тренер, својим везама покушали су све, али нису успели, једноставно, није се дало и још жалим за тим – истакао је Винко Мариновић.
Медији су писали да је био међу кандидатима кад је одлазио Владан Милојевић.
– Стално сам у контакту с људима у клубу, имам много пријатеља, сваки пут када ми професионалне обавезе то дозвољавају скокнем до Београда и посетим „Маракану“. Доћи на стадион „Рајко Митић“ и тренирати Звезду највеће је признање за тренера. Волим да дођем у Београд јер се осећам свој на свом.
Био је капитен Звезде, специјалиста за извођење слободних удараца, давао и голове у црвено-белом дресу.
– Борац ме лансирао у орбиту југословенског фудбала и доживео сам част што сам имао прилику да играм у црвено-плавом дресу. Била је то моја одскочна даска, а прелазак у Црвену звезду сматрам круном каријере. Радио сам најбоље што сам знао и умо, одрицао се свега да успем и стигао сам до признања – капитенске траке. Остварила ми се једна од највећих жеља, „Маракана“ је најлепша дестинација у којој сам фудбалски боравио.
Издвојио је и један гол у дресу Црвене звезде:
– Погодио сам мрежу Хартса у Едибургу и то нам је омогућило пролазак даље у Европи, до антологијских утакмица против Кајзерслаутерна и Барселоне. Моја генерација Звезде остала је упамћена по тим сусретима. Сјајан амбијен, а ми млади, полетни, жељни доказивања, славе претходних генерација… То ретко ко доживљава. Драг ми је и гол против Меца у КПК, кад смо елиминисали Французе. Биле су то године одмах после вишегодишњих санкција, као клуб смо се враћали на велику позорницу.
Остала је, ипак, једна неостварена жеља у дресу Црвене звезде.
– Играо сам на позицији штопера и нисам давао много голова, али знао сам да одем у противнички шеснаестерац и погодим мрежу. Жао ми је што нисам успео да се упишем у стрелце у вечитом дербију, да савладам голмана Партизана. И сада кад се сетим тих утакмица са црно-белима, све ми је више криво што то нисам урадио, био би то додатни печат успеха у играчкој каријери.
После иностранства, каријеру је завршио у Лакташима.
– Сваки фудбалер, кад осети да се ближи крај каријере, враћа се кући. Изабрао сам Лакташе и као капитен постао сам шампион Републике Српске, то је била прва играчка титула. Била је то сјајна генерација, са Дарком Љубојевићем сам заједно из Борца прешао у Звезду, па Синиша Ђурић, Ненад Студен, Жељко Секулић, Никола Илић, Марко Тешић, Миљан Бајић, Златко Ђорић, голман Синиша Мркобрада… Тренер је био Владо Јагодић, а имао сам 37 година. Онда сам у Козари, у којој сам кренуо у ову причу, почео и тренерску каријеру – рекао је Винко Мариновић, тренер Борца.
ЗАХВАЛНОСТ ВЕЛИМИРУ СОМБОЛЦУ
Легендарни Велимир Сомборац, иначе партизановац, био му је учитељ и човек који га је усмеравао у каријери.
– Вељо је мој фудбалски отац и све што сам у постигао било је захваљујући њему. Помогао ми је да дођем у Борац, па да пређем у Црвену звезду. Играо је некада у Партизану, а када сам му рекао да имам понуду Звезде ниједног часа није се двоумио: „Сине, Звезда зове само једном и ретки заиграју у њеном дресу!“ Његови савети још одзвањају у ушима и често га се сетим, када наиђем на искушења, прво се запитам: „Боже, како би Вељо реаговао на ово?“ Већ осам година није међу нама и много ми недостаје – каже Мариновић.
ЈЕДНОМ РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ
Репрезентативни дрес обукао је само једном, у пријатељском мечу против Израела.
– Било је то у децембру 1998. године, СР Југославија је гостовала у Израелу и изгубила - 0:2. Нисам више добијао позиве, био сам тада тужан, а сада сам поносан. Остварио сам се као репрезентативац чиме сам испунио још једну играчку мисију – каже Мариновић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
