Милоје синоним осмеха, доброте и снаге

Београд, Србија, Европа и Америка занемели су од шока кад је из Солт Лејк Ситија стига вест да је Дејан Милојевић доживео снажан срчани удар... Током дана, без обзира на информације које су слутиле на најгоре, сви су се надали и веровали да ће људска громада у сваком смислу те речи и из ове битке изаћи као победник. Као што је то чинио безброј пута на терену, против виших, снажнијих ривала.

Током вечери, потврдило се оно најгоре. Остали смо без Милоја, људине, хероја многих генерација деце која су симпатисала Партизан, понос својих саиграча из Беовука, јунак све деце из Падинске скеле која су маштала да ће једног дана дотаћи звездане висине као стамени кошаркаш из њиховог комшилука. Неверица и туга потискивале су све оне лепе успомене на вечитог момка који је био синоним осмеха, доброте и снаге.

Дејан Милојевић је рођен 15. априла, 1977. године, у Београду. Одрастао је у Падинској Скели, кошаркашки стасао у Ташмајдану, односно Беовуку где је и почео професионалну каријеру уз Мишу Лакића и Александра Џикића. Прешао је потом у ФМП и током те две сезоне постао МВП лиге, да би се преселио у Будућност и почео да осваја титуле. Из Подгорице је са новим МВП признањима, дошао у његов Партизан 2004. године. И постао оно што је као дечак у Падињаку маштао – љубимац Гробара, на трибинама које је и сам некада походио.

Нижи растом, јак као стена, добио је надимак Српски Баркли. Красио га је одличан шут споља, али и огромна рационалност у игри. Уз сјајне партије, био је и пример свима на тренингу, па су уз њега многи стасавали попут Николе Пековића.

У иностраству је оставио дубок траг у Валенсији, играо је и за турску Галату, да би се вратио у Партизан да заврши каријеру. Проблем са коленом учинио је да не заигра, већ да се прихвати тренерског позива.

У коме је био једнако добар као што је био играч. Уосталом допринос у формирању Николе Јокића, био му је најбоља препорука да постане члан стручног штаба НБА шампиона Голден стејт Вориорса. И као тренер, ван магичног правоугаокника био је тих и повучен. Више је волео рударску улогу и рад на терену него светла позорнице и појављивања у медијима.

Са младом репрезентацијом освојио је златну медаљу на ЕП у Италији, био је на ширем списку за Европско првенство 1999. године и за Олимпијске игре 2000. Да би 2001. године постао део репрезентације која је на доминантан начин освојила златну медаљу на Евробаскету. Био би и у Индијанаполису да га повреда није омела. Од дреса са државним грбом опростио се на Европском првенству 2005. Као тренер био је у стручном штабу репрезентације на СП у Кини, квалификацијама за ЕП и ОИ 2021. године.

Био је и остао велики. У срцима и сећањима остаће вечно са осмехом који му се скидао са лица само у тренуцима неправде и кад је требало заштити слабије. Велика животна неправда догодила се 17. јануара 2024. године и отела нам Дејана Милојевића.