Сећање Новице Пантелића, Дејановог кондиционог тренера: Препешачио 15 километара по снегу да дође на тренинг

Познати атлетски тренер Новица Пантелић, радио је кондициону припрему с великим бројем спортиста, па и кошаркашима. У Беовуку је тако упознао Дејана Милојевића и тренирао га на преласку из јуниора у сениоре, као једног од шест младих репрезентативаца тог клуба.

– Стално се угледао на спортисте с јаким радним навикама, попут Дражена Петровића, на пример. Није пропустио баш ниједан тренинг код мене. Једном је нападао толико дубок снег да градски превоз није функционисао. Живео је у Падинској Скели и пешице је по том времену дошао до школе Вук Караџић код Ботаничке баште где смо тренирали. Има сигурно близу 15 километара – сећа се Новица.

У ЕТШ Раде Кончар био је одличан ђак.

– Да се није посветио кошарци, на факултету би сигурно био међу најбољима, јер је имао такав менталитет.

Играо је крило као јуниор. Дао је на утакмици против ОКК Београд 130 поена.

– То је вероватно и данас рекорд. Чули су за то Грци, звали га, нудили 500.000 марака, али није отишао. На турниру у САД против колеџа, један му је тренер нудио да остане и да каже услове, све ће му испунити. Није хтео.

Десио му се пех.

– Играли смо на турниру против Хемофарма. Скакао је као никад, закуцавао. Пред крај утакмице пао му је преко испружене ноге један играч. Искочило му је колено. Неколико месеци није могао да тренира. Са својих два метра и 115 килограма почео је да игра центра. Није се жалио. Прилагодио се томе. Морао је да ојача.

Затражио је да му позајмим тегове и клупу. Ставио их је поред кревета и свакодневно вежбао. Дошао је у бенчу до 160 килограма. Зато су га звали Српски Баркли.

До краја су Дејан и Новица били блиски.

– Волео је спорт, долазио на стадион на Карабурми где радим као тренер у ОАК Београду, кад год би био на одмору. Волео је да вежба. Доживљавао ме је као оца и нудио се да помогне у било ком погледу. Тако смо летос поправљали врата на свлачионици, што је и Журнал забележио.