СУСРЕТ У СКОПЉУ - Рингов: Скривао сам Панчева пре потписа за Звезду

Први дани 2024. у Скопљу. Још један незаборавни ас са некадашњих југословенских простора пристао је да отвори душу за Журнал. Васила Рингова пронашао је Живко Здравкоски, наш бивши сарадник из главног града Северне Македоније. Пристао је без размишљања, иако са домаћим новинарима ретко прича. Нису много године стигле Рингова, колико плаћа цех „несташлушцима” с лоптом.

- Имам вештачки кук и колено. Побегао сам иначе, из Скопља. Хватала ме је нервоза због гужви. Нема паркинга, чека се на семафорима. Близу сам, ипак, на брду, иза је Шар планина. Дођем до града кад треба да се видим са Панчевом или као сад са вама.

Васил је и те како заслужан што је Панчев још у Вардару наговестио сјајну каријеру.

- Старији сам од њега десет година. Тренер нам је био Вукашин Вишњевац, познавао ме је из репрезентације. Дарко је давао голове са 17 и по година као омладинац. Вуле га је узео у први тим и рекао ми да га узмем за цимера. Код Вишњевца се толико жестоко радило да после тренинга нисмо имали снаге да обујемо чарапе. Направио је смену генерација. Мене је задржао, био сам капитен. У тој генерацији су још били Чеда Јаневски, Канатларовски, Петар Георгијевски, Тони Савевски, Милко Симовски... Водили смо често већ после 15 минута са по 2:0. Кад није било тако публика је сумњала да нисмо продали утакмицу.

Испричао је Рингов из прве руке како се одвијао прелазак Дарка Панчева из Вардара у Црвену звезду.

- Прво је потписао за Партизан. Црно-бели су били војни клуб и узели су му пасош. Одвео сам га код мене у стан, био ми је као трећи син. Његови нису знали где је. Нешто се изјаловило у вези трансфера. Дарко вероватно није добио новац који је желео. Панчев је  у 10 увече позвао Драгана Џајића и рекао му да је код мене. Добио је одговор да није нормалан. За пола сата су довезли ауто и отпутовали су за Београд. Ставио је параф на уговор са Звездом и вратио се. Мислио сам да ће због дуплог потписа имати посла са дисциплинцима. Црвено-бели су показали да су најмоћнији клуб. Партизан је кумовао да тад оде у војску.

Веровали су сви у Скопљу да ће Панчев да постане најефикаснији играч у Европи.

- Увек је био жељан доказивања. Најмлађи је голгетер државног првенства на Старом континенту. Знао сам то пре свих новинара. Лакше му је било после у Звезди са Дејом, Пиксијем, Просинечким, али код нас у Вардару је ушао у историју са 18 година. Данас се прича да сам Дарка ја направио таквим стрелцем. Није тачно. Помогао сам му највише психолошки. Имао је невероватну интуицију за гол, што није могао да му подари ниједан тренер. Најтеже је играти деветку, а он је имао невероватан рефлекс на малом простору. Нико од Панчева није био бржи у Европи на метар. Био је јак и у рукама. Ухвати чувара и није било шансе да неко пре њега прими центрирану лопту. Били смо најпознатији тандем у Југославији, заједно смо постизали по 30 голова.

Занимљиво је како је Васил са 18 година, 1973. прешао из Беласице у Партизан.

- У то време били су редовно организовани турнири република и покрајина за млађе селекције. Из Србије је моја генерација Пижон Петровић, из БиХ Боро Приморац... Једини сам био позван од играча Беласице. Турнир се одржавао у Врбасу и Кули. Улазио сам с клупе на све три утакмице и постизао по гол. Играо сам полутку. Пребачен сам онда у први тим Беласице, а и даље сам принудно тренирао фудбал како ми познати играч Динама Киш не би узео патике које ми је дао како бих остао у најпопуларнијем спорту. У последњем колу састали смо се са Работничким. Ђоко Стојановски, касније познати судија, био ми је ривал у том мечу и рекао да су дошли из Партизана да ме гледају. После утакмице никад нисам ишао кући, већ сам био са друштвом. Онда су ме обавестили да су у мојој кући представници црно-белих.

Потрајало је убеђивање како би се Рингов преселио у Хумску.

- Рекао сам им да ме њихова понуда не интересује. Брат ме је укорио: је л' ти знаш ко је Партизан. Спаковао ми је торбу и одем са човеком из управе Београђана у главни град. Потписао сам за црно-беле и вратио се у Струмицу. Истовремено је параф на уговор са црно-белима ставио Благоје Истатов, такође мој Струмичанац. Дочекао нас је Велибор Васовић, тада тренер, коме сам се дивио као некадашњем капитену Ајакса. Били су ту Радомир Антић, Ненад Бјековић, Моца Вукотић, Иван Голац, Бора Ђорђевић, Илија Завишић, Благоје Пауновић... Сви су били старији од мене. Отац је мој останак међу црно-белима условио завршетком гимназије.

Све се међутим, променило за Васила кад Васовић више није био тренер Парног ваљка.

- Нећу о именима, „сменила” су га тројица играча. Тренирали смо код њега по холандском моделу. Дошао је затим Тома Калоперовић. Тад ми је „пукло”. Играо сам добро, другови из тима су ме хвалили, највише Моца, звао ме је Абе. Био сам клинац, он и Голац су ме водили свуда са собом. Отишли смо на припреме у Ровињ. У Сплиту смо учествовали на „Трофеју Марјана”. Калоперовић само мене није одвео на турнир. Онда је изјавио да те сезоне не рачуна ни на једног младог играча. Репцилирао му је Вукотић у новинама, посебно је поменуо мене.

Био је то крај Ринговог боравка у Партизану.

- Директор је био Првослав Михајловић. Причали смо у његовој канцеларији, дошао је и мој тата. Њему је било највише стало да завршим школу. Боба ме је хвалио, отац му рекао да ако не завршим гимназију да ће они из клуба имати посла с њим. Завршио сам другу годину и онда рекао директору да овде не могу да играм. Добио сам шансу само на једној првенственој утакмици. Понуђено ми је да пређем у Жељезничар. Очекивао сам да ме позове Вардар. Дао сам Скопљанцима два гола док сам носио дрес Беласице. „Улетео” је међутим, са понудом Тетекс. Позната фирма била је један од Партизанових спонзора и знала је за моју ситуацију. Једини мој услов био је да играм. Тетовчани су били друголигаш, као и Вардар у тој сезони. Друга лига била је аматерска. Потписао сам, истовремено постао и референт трикотаже у фабрици и добијао сам две плате. Обезбедили су ми да станујем у Скопљу, у Тетово сам ишао само на тренинге и утакмице. Играо сам добро, давао голове.

После 16 погодака на 45 утакмица за Тетекс Рингов је 1977. прешао у Вардар.

- Челници клуба су ме киднаповали. Био сам на одмору у Струмици. У моју кућу ушла су два човека у тегет оделима и тражили да уђем у ауто. Отац ми није рекао да идем с њима, али је за разлику од мене знао ко су ти људи. Потписао сам и вратили су ме кући у пет ујутру. Једва сам чекао да позовем руководиоце Тетекса и кажем им да сам се договорио са Скопљанцима. Рекли су ми да све знају. Вероватно су се они све договорили још раније. Решили су да Вардар буде најјачи, направили смо практично репрезентацију Македоније. У једном периоду само је Панчев био из главног града, остали из унутрашњости.

Васила је у Вардару, у другој сезони, тренирао Стјепан Бобек, легенда Партизана.

- Вратили смо се у Прву лигу, био сам најбољи стрелац другог ранга. Харали смо затим десет година, освојили титулу, играли у Купу УЕФА и Купу шампиона. Најуспешнију сезону клуба пропустио сам због повреде. Пукло ми је колено на тренингу. Лекар ми је рекао да ћу брзо да завршим у инвалидским колицима уколико наставим каријеру. Супруга ми је, иначе, докторка и уверавала ме је да ће тако бити ако се вратим на терен. Тренер Дончов ме је планирао за пролећни део првенства, био сам капитен. Његова убеђивања била су узалудна. Кад су видели да од игре нема ништа тражили су да путујем свуда с њима и седим на клупи.

Црно-белима је Суд удруженог рада доделио титулу за сезону 1986/87. Парни ваљак је дошао под удар мера Славка Шајбера, председника ФСЈ, почео је првенство са шест бодова минуса и такмичење завршио иза Вардара.

- Ми нисмо били кажњени, што нас је опустило. Веровали смо да ривали са минусом не могу да буду испред нас. Кад смо две сезоне раније изборили Куп УЕФА и постигли највише голова у Југославији, Стеван Остојић ми је рекао да смо Звезда били бисмо десет година узастопно шампиони. Раднички из Ниша је долазио у Скопље са тренером Душаном Ненковићем и замолио да му не дамо више од три гола. Рекао сам тада саиграчима да је доста, морали смо да поштујемо противничког стручњака.

Рингов је и даље најбољи стрелац у историји Вардара, постигао је 100 првенствених голова на 214 утакмица. Васил је први део сезоне 1984/85. провео у Динаму из Загреба.

- Довео ме је Ћиро Блажевић. Сви су ме тражили, обећао сам њему да ћу доћи. Вардар ме није пуштао, на крају је председник председништва СФРЈ Мика Шпиљак рекао македонским политичарима да интервенишу. Одједном су Ћиру протерали из земље. За тренера је дошао Влатко Марковић. Рекао ми је да је сад он шеф. А ја му одговорим: знаш ли с ким причаш. Дошао сам у Ћирин клуб, а не у Динамо. Још тада сам најавио да ћу да одем после јесењег дела. Вратио сам се у Вардар и победили смо на Максимиру пар кола пре краја првенства. Био је то тријумф  вредан петог места и пласмана у Куп УЕФА. Добили смо дуплу премију.

Поентирао је на крају приче Рингов и из његовог закључка могле би много да науче данашње генерације:

- Важно је да се играчи друже приватно. Не знам ко колико може ако га не познајем. Правио сам увек штосове на свој начин. Због тога смо увек имали сјајну атмосферу у тиму.