Сијало је 15:14, Подгоричанка Мина Драговић одлази на сервис. И то онај у девети метар, лопта пада а либеро ТЕНТ-а Бојана Гочанин само је испратила погледом. С једне стране неверица, а на половини терена где су стајале одбојкашице Јединства еуфорија. Крај, победа, пехар!
- Дефинитивно ми је то најјачи утисак, тај ас. Најстреснији моменат на утакмици. Одузео ми је десет година живота, а верујем и људима поред ТВ екрана. Тресла сам се као прут, али успела сам. Ми смо успеле као екипа, јер смо веровале. Вера као кључна реч – причала је Мина у даху.
- Била је занимљива утакмица, много успона и падова, али да није било толиког мотива, вере, концентрације, не бисмо ни оствариле успех. Просто, у сваком тренутку смо веровале!
И стварно вам „Нико ништа не може, јаче сте од судбине”.
- Ух, остала сам без гласа. Славило се, певало, баш та песма, некако нас увек прати. Већ традиционално у ресторану „Војводина” смо били где се увек окупљамо. Толио сам срећна да бих сада ушла у дворану и само наставила где сам стала. Као и свака од нас. Јер награда за нас је подстрек и потврда да оно што радимо, радимо добро! И даље смо млада екипа жељна и пехара, доказивања, свега.
Славље јуче, данас дворана и тренинзи.
- (смех). Управо тако, славимо тај дан и настављамо даље, спремање за наредног ривала, конкретно враћање у Лигу и планови за плеј-оф.
Шта је рекао момак Здравко Аничић, кондициони тренер у стручном штабу мушке селекције, али и турском Халкбанку Слободана Ковача, лидера првенства.
- Изузетно је поносан и срећан. И њему сам покидала живце.
А Подгорица је била на ногама.
- Хахаха, рецимо. Када се моја породица скупи, онда и буде тако. А много нас је. Мама Гордана, тата Радуле – Рашо, старије сестре Ана, и Марија млађи брат Данило. Знате како то већ иде, они и пријатељи. Али чињеница да нас је толико људи пратило, мени је испунило срце – пуца од емоција једна од хероина Купа у плаво-белом јату.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
