„Poen koji mi je oduzeo deset godina života“

Sijalo je 15:14, Podgoričanka Mina Dragović odlazi na servis. I to onaj u deveti metar, lopta pada a libero TENT-a Bojana Gočanin samo je ispratila pogledom. S jedne strane neverica, a na polovini terena gde su stajale odbojkašice Jedinstva euforija. Kraj, pobeda, pehar!

- Definitivno mi je to najjači utisak, taj as. Najstresniji momenat na utakmici. Oduzeo mi je deset godina života, a verujem i ljudima pored TV ekrana. Tresla sam se kao prut, ali uspela sam. Mi smo uspele kao ekipa, jer smo verovale. Vera kao ključna reč – pričala je Mina u dahu.

- Bila je zanimljiva utakmica, mnogo uspona i padova, ali da nije bilo tolikog motiva, vere, koncentracije, ne bismo ni ostvarile uspeh. Prosto, u svakom trenutku smo verovale!

I stvarno vam „Niko ništa ne može, jače ste od sudbine”.

- Uh, ostala sam bez glasa. Slavilo se, pevalo, baš ta pesma, nekako nas uvek prati. Već tradicionalno u restoranu „Vojvodina” smo bili gde se uvek okupljamo. Tolio sam srećna da bih sada ušla u dvoranu i samo nastavila gde sam stala. Kao i svaka od nas. Jer nagrada za nas je podstrek i potvrda da ono što radimo, radimo dobro! I dalje smo mlada ekipa željna i pehara, dokazivanja, svega.

Slavlje juče, danas dvorana i treninzi.

- (smeh). Upravo tako, slavimo taj dan i nastavljamo dalje, spremanje za narednog rivala, konkretno vraćanje u Ligu i planovi za plej-of.

Šta je rekao momak Zdravko Aničić, kondicioni trener u stručnom štabu muške selekcije, ali i turskom Halkbanku Slobodana Kovača, lidera prvenstva.

- Izuzetno je ponosan i srećan. I njemu sam pokidala živce.

A Podgorica je bila na nogama.

- Hahaha, recimo. Kada se moja porodica skupi, onda i bude tako. A mnogo nas je. Mama Gordana, tata Radule – Rašo, starije sestre Ana, i Marija mlađi brat Danilo. Znate kako to već ide, oni i prijatelji. Ali činjenica da nas je toliko ljudi pratilo, meni je ispunilo srce – puca od emocija jedna od heroina Kupa u plavo-belom jatu.