У најважнијем моменту мушког финала Купа Србије, када је резултат био 1:1, најприбранији остао је момак који је дуго чекао овај трофеј са Војводином. Донео је последње поене за предност свог тима и створио „подлогу” за миран последњи сет, у ком су и ставили тачку на велику борбу и освојили 16. пехар за клуб из Новог Сада.
Кажу - ко чека, тај и дочека. Сада је то био Жарко Убипарип. Многи знају да је награђен МВП признањем, али не и шта му је дало посебан ветар у леђа пред овакву партију.
- Пре утакмице дочекало ме је велико изненађење. Дошли су ми родитељи из Канаде, то нисам знао док их нисам угледао на трибинама. Нисам могао да верујем, нисам их видео неколико месеци. То је била посебна доза среће, мотивације, треме... Поред њих, били су ту баба и деда из Сомбора, који долазе на сваку утакмицу, са њима и моја девојка. Због њих сам ту где јесам и мислим да сам им узвратио на најбољи могући начин. Драго ми је због награде МВП, пуно ми је срце, али најважније је да смо освојили тимски трофеј – рекао је примач Лала.
Најкориснији играч анализирао је меч са Младим радником, који је завршен на необичан начин – уместо акцијом, Матија Милановић прстима је „лагано” спустио лопту у терен противника.
- Ух, у том тренутку је терет пао са леђа. Нисам веровао да је тако узео поен, да је лопта пала, да смо коначно остварили циљ. Требало је неколико секунди да схватимо шта се десило пре лавине лепих осећаја. Не могу да кажем да је било лако, али јесмо максимално олакшали себи. Били смо сконцентрисани када је било најважније, ту смо правили велику разлику и имали простора да изгубимо неколико поена.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
