„Нисам прежалио што нисам играо у Партизану”

Дао је Вардару много, он њему – такође. Скопљанци су му ударили рампу кад је требало да постане „златни Чилеанац”. И овде је потврђено да понекад боли оно што се воли. Израстао је у супер доброг дефанзивца. Данас је успешан у тренерским водама, а окусио је и хлеб селектора. Бобан Бабунски.

Свет је угледао 5. маја 1968. Да сат живота може вратити, спорт би био поново животна преокупација Бабунског, али фудбал не би био на првом месту.

- Тражио бих некакав мирнији спорт који више одговара мом карактеру. У оно време Југославије сваки појединац је пробао некакав спорт. Вероватно бих и ја исто, али не би то био фудбал, већ спорт у којем нема толико контакта и стреса – почиње причу Бабунски.

Афирмисао се у дресу Вардара, где је провео „златних” седам сезона. Године 1987. црно-црвени из Скопља били су шампиони Југославије. Суд удруженог рада доделио је титулу Партизану, али Вардар је уписан у УЕФА алманах. Скопљанци су имали низ врхунских играча.

- Имао сам ту срећу да започнем професионални фудбал у једној од најбољих генерација Вардара, али и македонског фудбала, па и шире. Ту су били Рингов, Панчев, Савевски, Папи Георгијевски, Канатларовски, Најдоски... Све позната имена не само у домаћем фудбалу. Успели смо да пркосимо свим јачим екипама и клубовима „велике четворке”. Имали смо велики мотив да освојимо првенство. И то се и догодило, а сви ти играчи Вардара касније су направили велике каријере.

Ту 1987. Бобан је могао учинити својом. Био је стандардан у младој репрезентацији Југославије, али није постао „златни Чилеанац”, није ни путовао у Јужну Америку. Наиме, Вардар је био против његовог учешћа.

- Био сам спреман да кренем на пут, имао сам визу и чекао сам лет. Међутим, Вардар је то блокирао. Таква је била одлука тадашњег тренера. Са ове временске дистанце могу рећи да сам из тога извукао одређену лекцију. Питам се данас шта бих променио да до тога није дошло. Вероватно бих инсистирао код челника Вардара и тренера, убеђивао их да је велика ствар и за клуб и за мене да путујем у Чиле. Сви смо изгубили. Да сам отишао, био бих једини представник македонског фудбала на тако великом такмичењу. Вардар ме је стопирао због одређених интереса, због једне међународне клупске утакмице, али то се тако догодило. Из ове перспективе видим то као лекцију и за клуб и за мене. Изградио сам ипак, велику каријеру.

Из Вардара у Црвену звезду прелазили су Драги Канатларовски, Илија Најдоски, Дарко Панчев, а пре њих легендарни Кирил Дојчиновски. Вујадин Станојковић и Васил Рингов стигли су у Партизан. Да ли је Бобан Бабунски имао понуда да се нађе у једном од српских великана.

- Све је било договорено са Партизаном, а имао сам преговоре и са загребачким Динамом. Ишао бих до Београда пешке да будем играч црно-белих, али у том тренутку челници клуба из Хумске нису испоштовали договор, па сам био принуђен да променим одлуку. Сигуран сам да је то утицало на моју даљу каријеру. Да сам ове памети био, вероватно бих прихватио тај предуговор са Партизаном и дошао бих како бих развио богатију каријеру.

Са Работничким је освојио Куп Македоније. Каријеру је настављао у Шпанији, Јапану, Грчкој, Белгији и Немачкој.

Распад Југославије био је велики удар за све нас, јер македонски репрезентативци више су вредели у великој држави. На већину нас огроман утисак оставио је југословенски начин рада, јер је лига била изузетно јака, можда међу четири најквалитетније у Европи. По инерцији смо наставили у истом ритму на међународној сцени. Били смо изузетно цењени и имали важну улогу у иностранству.

За Југославију је играо против Шведске и Бразила, а за селекцију Македоније чак 23 утакмице. И с те стране пуно му је срце.

- Наравно! Генерација која је улазила у репрезентацију, у њој сам и ја био, и једини сам Македонац који је играо у финалу ЕП за младе против Русије. Звоне Бобан, Пеђа Мијатовић, Давор Шукер, полако су улазили у А репрезентацију. То је била стратегија ФСЈ, Миљана Миљанића и Ивице Осима. Касније смо морали да формирамо своју репрезентацију која је стартовала са неким лошим  резултатима. Многи играчи су били на заласку каријере, дошло је до смене генерација и морало се чекати на боље дане.

Његови синови Давид и Доријан стасавали су у Реалу и Барселони. Говорило се да би требало да појачају Партизан, па куцали на врата Црвене звезде...

- Давид је био годину дана на Маракани, али није се снашао и отишао је у неком другом правцу. Тренутно је Доријан у Грасхоперсу, а Давид игра за Мезекевешд. Обојица су направили солидне међународне каријере. Веома сам поносан на њих. Дакле, наша породица је више од 30 година присутна у фудбалском свету и кроз фудбал тражимо животни пут.

И након играчких дана одлучио је да остане у фудбалу.

Био је помоћник, па вршилац дужности селектора Македоније, водио је и Работнички. Данас је далеко од родне куће.

- Тренутно радим у Хајеру, у Саудијској Арабији, у елитном рангу такмичења. Сарађујем са Ђоком Хаџијевским, био ми је и тренер. Први пут, након толико година, поново смо се нашли. Имали смо леп период у Вардару, били заједно и у Бугарској. Дуго година смо пријатељи. Он је наш,  „македонски Миљан Миљанић”, има највише трофеја. Верујем да ћемо и у Саудијској Арабији имати успешну сарадњу какву смо имали раније – закључио је Бабунски.