„Дам гол и скочим у публику”

Урош Којадиновић (24) приводи крају трећу сезону Партизану. Хумску, где је, како сам каже, стекао потпуну афирмацију, постао не само бољи играч већ и човек, репрезентативац, напустиће на лето да би се преселио у француски Тулуз.

Његова генерација остаће упамћена по томе што је после 11 година рукометном делу црно-беле породице донела први трофеј, онај у купу, после 11 година.

- Прелепо. Још драже ми је да, поред личне сатисфакције, на такав начин одем. Не може боље. Отићи из клуба као што је Партизан с трофејем… Четири сата смо рударили за тај пехар… Тек ћу вероватно касније да схватим праву тежину тога.

Један сте од ретких тимова који је успео последњих година да преотме неки трофеј Војводини, после продужетака, седмераца?

- Није то толико чудо колико људи мисле. Војводина је рањива, поготово после купа, Динамо је одиграо сјајно две утакмице полуфинала плеј-офа и показао да ипак не постоји толики јаз или је просто Војводина у паду форме. Мислим да смо ми много свеснији нашег квалитета и другачије доживљавамо Новосађане него што то чини публика. Имају неспоран квалитет, озбиљан буџет, играче… - каже Којадиновић пре него што смо прешли и на оне мало личније теме.

Суботичанин сте на раду у Београду, како бисте себе  себе описали у три речи?

- Искрен, ненаметљив и брзоплет, ово последње помало у свему.

Тренери кажу и страшно вредан и ненаметљив?

- Ненаметљив је права реч, не волим да сам у центру пажње. Нисам тај тип…

Да ли то важи за људе из Вашег краја, са Севера Бачке?

- Повучени смо, другачији је социјални живот, а рекао бих да имамо ту неку претерана учтивост, коју људи ван Суботице не разумеју. На пример кад се поздрављамо са неким уз експресију лица – трудимо се да будемо што љубазнији.

Ове сезоне сте са саиграчима готово редовни гости на свим утакмицама клубова Партизанове породице, на кошарци, фудбалу, ватерполу, недавно и на мајсторици одбојкашког финала плеј–офа на Бањици?

- Кад год могу одем да гледам црно-беле. Гледао сам „на крову” Партизан са ИМТ-ом јесенас. То је најлепша утакмица коју сам погледао. Водио је ИМТ 2:0, па 2:1, 2:2, улази Николић, били су и навијачи, почео је бојкот… Био сам толико срећан после те утакмице. Трибине су уз терен, па се боље виде и неке ситуације, чује се шта причају, како се свађају. Ми рукометаши се дружимо, идемо на доручке, ручкове, вечере заједно, јер смо сви са стране, најлакше се организујемо. Волимо да одемо на утакмице. То је супер ствар. Волели бисмо да се појави и на нашим утакмицама неко од њих.

Завидите ли некад кошаркашима због атмосфере на њиховим утакмицама у Арени?

- Дивим се тим момцима како играју у таквој атмосфери. Схватам да је то ствар навике, али мислим да кад бих дао кош или гол да бих скочио у публику…

Надамо се да ћете доживети такву атмосферу у каријери?

- Хоћу сигурно. Рецимо за десет година кад Партизан пређе у Пионир, направимо дрим тим, ја се вратим из иностранства, освојимо домаћу лигу, па играмо Лигу шампиона… Може тако…. Немам ништа против.

Да ли сте почели да учите Француски?

- Јесам. Знам већ основне ствари за почетак. Трудим се да ствари на које могу да утичем обавим што професионалније, остало ћемо видети кад дођем тамо. Замишљам већ себе тамо – интернат, менза и терен. Ништа ме друго не интересује. Желим да се посветим максимално и мислим да ће бити све како треба.

Тулуз сте изабрали због чега?

- Имам снове које желим да остварим до одређених година. Мислим да су 24 право време да се оде у тако озбиљан клуб, а после тога даље.

О чему сања Урош рукометаш, а о чему Урош обичан момак од 24 године?

- Медаљу са репрезентацијом. Ускоро нас очекују и квалификације за Светско првенство против Шпаније… Остварила ми се велика жеља да освојим трофеј с Партизаном, а приватно ми је најважније да ми породица буде здрава. Волео бих да имам неки свој бизнис, још нисам дефинисао који. Можда бих могао да будем политичар, али онако више неки министар спорта… За сад ми се снови своде на рукомет.

Тренер?

- Можда, допада ми се то. Волео бих…

Рукомет је за Вас филозофија, начин живљења, игра или нешто више?

- Јесте игра, али од ње некад зависи моје расположење. Заправо је много више од игре. Тешко ми је некад да прихватим да је заправо само игра. Мало је и ствар навике. Обожавам је, од 16. године сам се пребацио на професионални режим. Све што планирам у животу чиним наспрам тога. Ако ми припреме почињу 1. августа до 20. јула ћу да завршим све друге обавезе и после само размишљам о рукомету. Тако сам васпитан, ако се бавиш нечим онда томе треба да си до краја посвећен. Некад је тешко, али на терену се све заборавља.

Шта је најтеже?

- Најтеже ми пада кад морам себе да гледам и извлачим грешке…

Прво сте тренирали фудбал, па дошли на рукомет?

- На Палићу сам тренирао фудбал, али се нисам уклопио у средину, па сам почео тенис, кратко. То је један од најлепших спортова и после рукомета број један. Обожавам да га играм. А, 2011. је било Светско првенство у Шведској, гледао сам преносе и брат од тетке и ја, пошто смо све пробали заједно, отишли смо на рукомет. Друштво је било добро, леворук сам, што је ретко, нема велике конкуренције. Био сам доминантан у свом годишту, допадало ми се и остао сам.

Леворуки су стварно тако необични и другачији од осталих?

- Јесмо… Мало смо повукли на ту леву страну… Добра је то ствар. Има нас мало, треба да се држимо заједно. Рецимо да смо мало креативнији од других. Знам за голмане, као и за нас, иду разне приче и обожавам их. Баш су ми специфични, уживају у томе да их неко гађа лоптом. Они и ми треба да се држимо заједно, пошто нас нема баш много, да бисмо можда једног дана преузели штафету и били испред ових десноруких легенди.

Да ли је компликованије бити крило или бек, пошто сте били обоје и да ли се као бек сетите да спустите лопту и на крило?

- Крила су егзекутори, „убице”, дају по десет голова, рутинери, а бек мора да зна рукомет, разуме игру, тек после тога долазе до изражаја неке друге његове особине. Данас је бити бек изузетно захтевно, игра се убрзала и потребно је доносити одлуке у делићу секунде, самим тим теже. Крило мора да буде психолошки јако, има добар тајминг... Бекови су мало повлашћенији јер се шутира и ван зоне од девет, растерећенији су, али је захтевније бити бек.

Десни бекови, класични шутери или не?

- Нисам класични, волим да се играм рукомета, уживам у томе. Стереотип десног бека шутера полако ишчезава. Постоје сјајни играчи, у озбиљним лигама, попут најбољег на свету, Гидсела, неколико сантиметара вишег од мене, који управо побијају ту тврдњу.

Да ли су нам Скандинавци срушили тај мит?

- Игра се убрзала и сваки бек мора да доноси најбоље одлуке у тренутку, морају сви да буду укључени. Скандинавци су ти који уводе неке трендове, као што смо ми били иноватори са неким акцијама које се и дан данас користе као полази. Данас су то Скандинавци и Французи, најдоминантнији су. Надам се да ћемо и ми у скорије време доживети неко системско преобрежење у том смислу – каже Урош уз честитку за празнике и посебан поздрав породици и сестрици од тетке, петогодишњој Софији која долази на његове утакмице.