Златни гол Марка Пантелића

Још се нису стишале емоције од прошлог четвртка кад су Оклопници прославили 100 година од оснивања клуба, а на скроман начин евоциране су успомене на највећи клупски успех. Смедеревски Сартид је у Београду победио Црвену звезду и постао победник Купа СРЈ (тако пише на пехару), мада је окончан као Куп Србије и Црне Горе! Историјски догађај за Смедерево поменут и на недавном обележавању стогодишњице клуба.

Утакмица је почела уз директан телевизијски пренос који је за столице приковао љубитеље фудбала широм Србије. Била је то јединствена прилика да неко други, а не Звезда или Партизан освоје трофеј. Смедеревце је овај догађај ујединио као ретко који пре и после тога, чак ни најокорелији звездаши у граду тог дана нису имали дилему за кога ће да навијају.

После 90 минута није било голова, а најбоље шансе за Звезду имали су Бранко Бошковић, који је са 16 метара шутирао снажно преко гола, и Младеновић, чији је шут из прекида одбранио голман Жилић. На другој страни, Смедеревци, до тренутка одлуке, нису озбиљније припретио голману црвено-белих.

Сваки Смедеревац добро се сећа гола Марка Пантелића, златног у више значења те речи, јер се тада играло по тим правилима: побеђује ко први постигне гол у продужетку! На асистенцију Васковића, у 109. минуту, Пантелић је у близини шеснаестерца Звезде примио лопту, кренуо неколико корака и опалио десном спољном. Лопта је очешала пречку и завршила иза леђа голмана Ранђеловића. Судија, чувени Мирослав Радоман истог момента свирао је крај. Настало је неописиво славље, како на терену тако и на трибини са популарним Деспотима.

Сартид је тако освојио Куп Србије и Црне Горе, први под тим називом, у тада новој држави. Држава је потрајала до 2006. године, па Сартид може да се подичи да је један од тек три освајача Купа под тим називом.

Када се све смирило, Горан Богдановић, капитен Оклопника, из руку Драгана Стојковића Пиксија, тадашњег председника савеза, примио је пехар. Смедеревци су скандирали: Куп је наш!

Сартидових навијача је на стадиону Партизана, тада још стадиону ЈНА, било мање, али трудили су се из петних жила да се чују. Звездини су бодрили љубимце од почетка утакмице, али како је време одмицало, они су утихнули.

За разлику од њих, смедеревски навијачи знали су да прославе највећи успех на стадиону, а још више испред Центра за културу у Смедереву, где се окупило више хиљада грађана. Скандирањем су дочекали љубимце са пехаром. Подарили су им нешто чему, само неку годину раније, нису могли ни да се надају.

Време пролази, има томе већ двадесет и једна година, и по оним некадашњим законима пехар у витринама смедеревског клуба дочекао је пунолетство и остао у трајно власниство.