Утакмица генерације и корак до медаље

Олимпијски турнир улази у саму завршницу, а Србија се и овог пута пласирала међу четири најбоља тима која ће одлучивати о борби за медаље. Нашу репрезентацију данас од 14.35 очекује најважнији меч ове генерације, а ривал је селекција Сједињених Америчких Држава.

Мало ко је веровао да ће се изабраници Уроша Стевановића наћи међу четири најбоље екипе на највећем спортском такмичењу. Међутим, Делфини су поново демантовали „неверне Томе“ и показали да су саткани од шампионског гена и материјала. Познато је да смо у групи играли по систему топло-хладно, али исто тако да смо били најбољи када је то било најпотребније. Србија је најпре у „малом финалу“, како су многи прозвали меч против Француске, декласирала Триколоре, а потом изгубила од Мађарске у последњој утакмици групне фазе.

Окршај са домаћином Игара узимао се као репер за добру игру наше селекције на овом шампионату, али је у четвртфиналу виђена сасвим нека нова димензија нашег националног тима. Ривал је била Грчка, екипа коју смо надиграли управо у финалу Олимпијских игара у Токију, када смо се окитили титулом првака, али од тада није било значајнијег тријумфа над Хеленима, изузев победе у Светској лиги 2022. године. Не може се рећи да двоструки узастопни освајач олимпијског турнира у неку утакмицу улази као аутсајдер, али су Грци били фаворити, макар за педаљ и за чињеницу да су нас релативно лако савладали у последњих неколико утакмица.

Меч је био жаргонски речено „на нож“, сваки погодак је морао да се заслужи после рововске борбе, али је импресиван начин на који су Делфини играли у судару са Грчком. Виђено је јединство, тимска игра и пожртвовање заменили су летаргију присутну у нашем редовима, која је владала на утакмицама против Аустралије или Мађарске у групној фази. Замерало се Србији да не игра дефанзиву довољно добро, чак је и Селектор Стевановић имао замерки после меча са нашим северним суседима, а онда  је у окршају са Хеленима виђена невероватна одбрамбена игра двоструких олимпијских шампиона. Голман Радослав Филиповић је у великом броју случајева представљао непремостиву препреку за грчке шутере, а на све то се надовезао и висок блок наших ватерполиста, који је много отежао поглед ка гол противничким играчима. Једино са чиме су Делфини имали проблем била је центарска линија противника, али то не треба да чуди из разлога јер је комбинација Констнтинос Какарис-Димитрис Николаидис-Николас Папаниколау међу најбољима на свету, ако не и најбоља.

Напад је такође био тај који функционисао онда када је било најпотребније. У кризним моментима вукао нас је Душан Мандић разорним ударцима са дистанце, од којих нема одбрани, а ваља напоменути да су одлично на крилима играли и браћа Страхиња и Виктор Рашовић. Наравно, шлаг на торту целокупног тријумфа над Хеленима био је погодак капитена Николе Јакшића. Популарни Јакша је на пет секунди пре краја потегао са осам метара, жабица је одскочила и преварила једног од најбољих голмана планете Емануила Зердеваса и велико славље могло је да почне.

Ни Американцима пут до полуфинала није био лак. Јенкији су групну фазу прошли са треће позиције, а међу осам најбољих одвео их је убедљив тријумф против Црне Горе 12:7. Тим Дејана Удовичића је у четвртфиналу „налетео“ на највеће изненађење турнира Аустралију. Били су Американци фаворити, али Кенгури су заиста одиграли турнир живота и прописну намучили Јенкије. Кантар на ваги могао је да пређе на страну обе селекције. Озији су имали предност од два гола на старту, Удовичићев тим се потом вратио, потом је уследило вођство Америке, а на крају је некако и најправедније питање победника решено после извођења петераца.

Снага данашњег ривала заснива се на систему, нама добро познатом, а успоставио га је Удовичић. Некадашњи селектор Србије одавно је најавио да његова селекција напада медаљу у Паризу, а циклус је почео много раније, када су актуелни играчи Америке отишли у Европу да стекну име и унапреде играчке способности. Био је ово пун погодак за Јенкије јер данас у својим редовима имају Бена Халока, најбољег центра планете, Ханса Даубеа шутера дубровачког Југа, Луку Купида бека италијански Ортиђе и још много играча који и те како могу да науде Србији. Међутим, да нису непобедиви показало се у фебруару на Светском првенству у Дохи, када је управо Халок зарадио бруталити, а наша репрезентација је знала како то да казни и на крају победи незгодну Америку.

Ко је фаворит у данашњем мечу, тешко је рећи. Једно је сигурно, а то је да је пред новом генерацијом Делфина велика прилика. Може се рећи утакмица генерације, која је тек у настајању, а која после гомиле малера и испадања у четвртфиналима може да их одведе до медаље и покаже да српски ватерполо није мртав и да нове странице победе тек треба да се испишу.