Полако, али сигурно спушта се завеса на Олимпијске игре у Паризу, а свакако да ће нам централни догађај последњег дана надметања бити финале ватерполо турнира у којем ће снаге одмерити Србија и Хрватска.
Мало ко је веровао да ће Делфини у Граду светлости ићи до смог краја, вероватно су у то били уверени само они сами, а пут до борбе за златну медаљу био је прилично трновит. За време групне фазе стрепња се увукла у навијачки аудиторијум крај тв екрана. Међутим, порази од Мађарске и Шпаније, а поготово од Аустралије остају сада само успомена или боље речено подстицаји који су допринели томе да се двоструки узастопни олимпијски првак из меча у меч све више подиже и на крају стигне до финала.
Изабраници Уроша Стевановића су против Грчке у четвртфиналу изгледали немерљиво боље у односу на приказано у групној фази, а потом је дошло полуфинале са Сједињеним Америчким Државама. Прибојавали смо се да би нам Дејан Удовичић, заједно са центром Беном Халоком и осталим ведетама могао направити проблем, али су Делфини пружили у том окршају убедљиво најбољу партију на читавом турниру. Одбрана на челу са голманом Радославом Филиповићем била је брилијантна. Американци нису успевали да пронађу пут до наше мреже ни у ситуацијама када су имали играча више. Такође, виђена је игра у нападу која је показала да наши репрезентативци и те како знају да се прилагоде околностима у базену. Оно што се мора признати Удовичићевом тиму јесте да су његови играчи одлично чували Душана Мандића, па је тако наш најпродуктивнији играч остао без поготка. Међутим, то нам није представљало проблем, јер су у таквој ситуацији погађали други ватерполисти и посебно се истакао повратник у национални тим Никола Дедовић, који је враћен у репрезентацију баш за велике утакмице, а против Американаца је са четири гола показао да може да изнесе притисак.
Ни Хрвати не могу баш да се похвале неком одличном игром у групној фази, јер су такмичење наставили са четврте позиције. Делује да је селектор Ивица Туцак, баш као и Стевановић, форму темпирао за нокаут фазу. Актуелни светски прваци су најпре у четвртфиналу избацили Шпанију, екипу која је по многима била први фаворит за златну медаљу. Уследио је полуфинални окршај са Мађарима, који Хрватска добила уз доста муке 9:8. Утакмица је била прилично изједначена, а кључну разлику од два гола шампиони планете направили су у другом кварталу. Пришли су Мађари у завршници на гол заостатка, али нису могли до поравнања. Снага Хрватске одавно је добро позната. Дуго су на окупи и одлично су "попуњени" на свим позицијама, почевши од једног од најбољих голмана света Марка Бијача, преко одличних шутера Лорена Фатовића и Константина Харкова, па све до центра Јосипа Врлића. Селектор Туцак се одлучио да за Париз врати леворуког бомбардера искусног Мара Јоковића, тако да је непотребно причати колики квалитет поседују.
Треба рећи да ће Делфини на олимпијском турниру поново одмерити снаге са тимом са којим су већ играли ове године. Србија и Хрватска били су актери четвртфинала Светског првенства у Дохи, фебруара месеца, а Баракуде су славиле у изузетно ефикасној утакмици 15:13. Међутим, не треба чудити да у финалу буде мање голова, пре свега због важности меча.
Када се све стави на папир и подвуче црта, може се рећи да ће ово бити још један епски окршај великих ривала. Делфини прижељкују репризу олимпијског финала из Рија у којем су надиграли Хрватску 11:7 и стигли до трона. Србија није фаворит, али су ови момци показали да су спремни да иду до краја и онда када мало ко верује у њих, па зашто онда не би поново изненадили и направили још тај један корак који их дели до спортске бесмртности, мада одавно се српска репрезентација тамо налази.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
