Сизиф Станојевић

Партизанов фијаско у двомечу с Луганом и, после Лиге шампиона, збогом и Лиги Европе појачава закључак: Александар Станојевић ради Сизифов посао.

Српском великану, годинама у коштацу с неманима из Пандорине кутије, узалудно покушава да врати сјај, рвећи се са задатком „к'о по казни”, за разлику од митског јунака, својевољно прихваћеним.

Уз питање - мотива, реторичко: зна ли где је дошао?

У бару, без снаге да је избистри, долива грешке, копрцајући се у вртлогу (свесне) заблуде у одори првоборца, под плаштом „сам против свих” и ингеренцијом истуреног одељења. У покушају исправљања „кривих Дрина” и „доказивања недоказивог” - круни репутацију из свог домена.

Не следи „до коске” тренерску филозофију: у одабиру играча снижава критеријуме, гледа им, што не би некад, кроз прсте и, чак и кад накнадном памећу (по инаугурацији и окончању припрема све је било бајно), скенира проблем нема снаге да га реши.

Станојевићу нико од навијача неће да замери неуспех инициран суђењем какво није „обећано”, с друге стране, ни амнестира од питања: сарадње са (не)омиљеном управом, амина на ангажман сумњивих појачања, форсирања фудбалера недостојних црно-белог дреса, одговорности у епским (као што је с Динамом) бламажама...

Гент би могао да одгонетне: може ли, сад кад се и сам запетљао, из Сизифове коже?