Радослав Бечејац један је од последњих сведока Партизановог финала Купа европских шампиона из 1966. И данас сматра да је све могло бити другачије. Живи у Љубљани, повремено долази у Београд, а дубоку старост троши у друштву пријатеља.
Велики догађаји рађају ништа мање учеснике. Бриселски меч за трофеј 11. маја 1966. изнедрило је више њих. Реал је савладао Партизана са 2:1, али црно-бели су били близу највиших домета. Иако није покорио Стари континент увек вреди саопштити тадашњи састав: Милутин Шошкић, Фахрудин Јусуфи, Велибор Васовић (капитен), Бранко Рашовић, Љубомир Михајловић, Владица Ковачевић, Радослав Бечејац, Мане Бајић, Мустафа Хасанагић, Милан Галић и Јосип Пирмајер. Тренер је био Абдулах Гегић.
Бечејац је некадашњи ас зрењанинског Пролетера, Партизана, Олимпије, Санта Феа и репрезентације Југославије. Рођен је у Житишту 21. децембра 1941. Здравље га добро служи.
- Кад би овако потрајало било би у реду. Све је добро колико сам накупио година – каже Бечејац.
Више него успешну каријеру започео је у Пролетеру. У клубу из града са Бегеја одиграо је 175 такмичарских утакмица.
- Фудбал је био најпопуларнији, ја и другари решили да га играмо. Отишао сам у Пролетер да се пријавим и тадашњи тренер, чика Коча Коларов, рекао ми је да дођем наредне године, да сам сада мали. Отишао сам кући, много сам плакао. Мој отац, који је с њим радио у општини убедио га је да ме прими. Попустио је, рекао је да дођем наредног дана. Тако сам почео у Пролетеру.
У Партизану је одиграо 208 мечева и постигао 61 гол. Два су из 38. и 40. вечитог дербија, а укупно је осам пута играо против Црвене звезде. Остао је ипак, без победе, јер су црвено-бели славили шест пута, док су два меча завршена ремијима. Истиче да су најлепше светковине домаћег фудбала некада биле боље.
- Ово данас је катастрофа, не могу ни да гледам. Кад имамо у виду шта се све догађа, баш је грозно. У наше време било је другачије. Живело се нормалније, били су коректни односи између навијача, сви су са нестрпљењем чекали утакмицу. Ако победимо ми онда их зезамо целу годину, а ако они славе онда они нама то чине, али све је било другарски. Није било никаквих инцидената на утакмицама.
Титула из 1965. пружила је могућност црно-белима да се такмиче у Купу европских шампиона. Падали су Нант, Вердер из Бремена, прашка Славија и Манчестер јунајтед. Радослав Бечејац био је стрелац против Острвљана. Тај гол му је један од најдражих.
УВРЕДЕ У ХУМСКОЈ ПОСЛЕ ПРЕЛАСКА У ОЛИМПИЈУ
Радослав Бечејац је прошао све репрезентативне селекције Југославије. Деби за сениорски државни тим имао је 9. маја 1965. у Београду, пред 60.000 гледалаца на Маракани, против Енглеске, било је 1:1. Свој 12, уједно и опроштајни меч од државног тима одиграо је 8. априла 1970. у Сарајеву са Аустријом, такође је било 1:1.
- Кад сам прешао у Олимпију, прва утакмица била је у Београду против Партизана. Постигао сам гол у Хумској и све је почело. Након утакмице су ме вређали. Требало је да останем у главном граду на припремама репрезентације. Рекао сам селектору Рајку Митићу да не желим пред таквом публиком више да играм. Био сам кажњен, па помилован и касније сам одиграо још неколико утакмица за Југославију - присећа се Бечејац.
Дошло је финале 11. маја 1966. на бриселском Хејселу пред 55.000 гледалаца. Партизан је повео голом Велибора Васовића, али Амансио и Серена срушили су снове нашег клуба. Да ли су црно-бели тада имали шансу да постану прваци Европе и како би на све то гледао судија, Немац Рудолф Критлен, односно да ли би и он, да је резултат у финишу меча био другачији, можда почео да се присећа правила – привилегија великих?!
- Не знам како би се судија у финишу понашао да смо ми водили. Велика је несрећа како смо изгубили. Васовић је имао прилику да сруши Амансија, да начини фаул, али је био поштен играч. Он му је побегао и дао је гол. Неки су мишљења да га је срушио можда би пенал био поништен или би наш Шоле одбранио шут са беле тачке. Лако је било касније говорити.
Говорило се да се више од пола тима Партизана у данима пред финале продало иностраним клубовима и да су мислима већ били у печалби.
- Тако је било, да. Скоро пола тима било је распродато. Све се то одразило на резултат финала против Реала.
После финала КЕШ Радослав Бечејац преселио се у Љубљану и у дресу Олимпије одиграо 250 утакмица. У словеначком клубу оставио је, такође, неизбрисиве трагове. Ретко се догађало да се из већег Партизана пређе у мању Олимпију.
- То су већ испричане приче. Било је како је било. Касније сам био тренер првог тима Олимпије, али схватио сам да то није за мене. Одлучио сам да радим са децом, да у њима формирам здраве и честите личности. Надам се да сам у томе успео.
У Олимпији је играо заједно са Јоакимом Виславским.
- Киме је мој кум и пријатељ за сва времена. Шта да се ради, такав је живот. Једни одлазе, други остају, а успомене се гомилају.
Године 1973. прешао је у колумбијски Санта Фе из Боготе.
- Одиграо сам само шест утакмица пре него што сам повредио лигаменте. Остао сам у далекој земљи годину дана и вратио се у Љубљану. Људи у Јужној Америци много воле фудбал – закључио је Радослав Бечејац.
СА БЈЕКОВИЋЕМ ЕВОЦИРАМ УСПОМЕНЕ
Бечејац у породици нема неког ко се бави фудбалом или да воли фудбалске теме. Са комшијама прича о спорту.
- Пратим фудбал колико ми одговара, гледам оно што ме занима. Не оптерећујем се превише.
У родно Житиште је престао да одлази.
- Нажалост, дуго нисам био у родном месту. Одем два пута годишње у Београд. Увек се видим са Ненадом Бјековићем. И он је из Зрењанина. Пар дана разговарамо, евоцирамо успомене о прошлим временима.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
