Radoslav Bečejac jedan je od poslednjih svedoka Partizanovog finala Kupa evropskih šampiona iz 1966. I danas smatra da je sve moglo biti drugačije. Živi u Ljubljani, povremeno dolazi u Beograd, a duboku starost troši u društvu prijatelja.
Veliki događaji rađaju ništa manje učesnike. Briselski meč za trofej 11. maja 1966. iznedrilo je više njih. Real je savladao Partizana sa 2:1, ali crno-beli su bili blizu najviših dometa. Iako nije pokorio Stari kontinent uvek vredi saopštiti tadašnji sastav: Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović (kapiten), Branko Rašović, Ljubomir Mihajlović, Vladica Kovačević, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Mustafa Hasanagić, Milan Galić i Josip Pirmajer. Trener je bio Abdulah Gegić.
Bečejac je nekadašnji as zrenjaninskog Proletera, Partizana, Olimpije, Santa Fea i reprezentacije Jugoslavije. Rođen je u Žitištu 21. decembra 1941. Zdravlje ga dobro služi.
- Kad bi ovako potrajalo bilo bi u redu. Sve je dobro koliko sam nakupio godina – kaže Bečejac.
Više nego uspešnu karijeru započeo je u Proleteru. U klubu iz grada sa Begeja odigrao je 175 takmičarskih utakmica.
- Fudbal je bio najpopularniji, ja i drugari rešili da ga igramo. Otišao sam u Proleter da se prijavim i tadašnji trener, čika Koča Kolarov, rekao mi je da dođem naredne godine, da sam sada mali. Otišao sam kući, mnogo sam plakao. Moj otac, koji je s njim radio u opštini ubedio ga je da me primi. Popustio je, rekao je da dođem narednog dana. Tako sam počeo u Proleteru.
U Partizanu je odigrao 208 mečeva i postigao 61 gol. Dva su iz 38. i 40. večitog derbija, a ukupno je osam puta igrao protiv Crvene zvezde. Ostao je ipak, bez pobede, jer su crveno-beli slavili šest puta, dok su dva meča završena remijima. Ističe da su najlepše svetkovine domaćeg fudbala nekada bile bolje.
- Ovo danas je katastrofa, ne mogu ni da gledam. Kad imamo u vidu šta se sve događa, baš je grozno. U naše vreme bilo je drugačije. Živelo se normalnije, bili su korektni odnosi između navijača, svi su sa nestrpljenjem čekali utakmicu. Ako pobedimo mi onda ih zezamo celu godinu, a ako oni slave onda oni nama to čine, ali sve je bilo drugarski. Nije bilo nikakvih incidenata na utakmicama.
Titula iz 1965. pružila je mogućnost crno-belima da se takmiče u Kupu evropskih šampiona. Padali su Nant, Verder iz Bremena, praška Slavija i Mančester junajted. Radoslav Bečejac bio je strelac protiv Ostrvljana. Taj gol mu je jedan od najdražih.
UVREDE U HUMSKOJ POSLE PRELASKA U OLIMPIJU
Radoslav Bečejac je prošao sve reprezentativne selekcije Jugoslavije. Debi za seniorski državni tim imao je 9. maja 1965. u Beogradu, pred 60.000 gledalaca na Marakani, protiv Engleske, bilo je 1:1. Svoj 12, ujedno i oproštajni meč od državnog tima odigrao je 8. aprila 1970. u Sarajevu sa Austrijom, takođe je bilo 1:1.
- Kad sam prešao u Olimpiju, prva utakmica bila je u Beogradu protiv Partizana. Postigao sam gol u Humskoj i sve je počelo. Nakon utakmice su me vređali. Trebalo je da ostanem u glavnom gradu na pripremama reprezentacije. Rekao sam selektoru Rajku Mitiću da ne želim pred takvom publikom više da igram. Bio sam kažnjen, pa pomilovan i kasnije sam odigrao još nekoliko utakmica za Jugoslaviju - priseća se Bečejac.
Došlo je finale 11. maja 1966. na briselskom Hejselu pred 55.000 gledalaca. Partizan je poveo golom Velibora Vasovića, ali Amansio i Serena srušili su snove našeg kluba. Da li su crno-beli tada imali šansu da postanu prvaci Evrope i kako bi na sve to gledao sudija, Nemac Rudolf Kritlen, odnosno da li bi i on, da je rezultat u finišu meča bio drugačiji, možda počeo da se priseća pravila – privilegija velikih?!
- Ne znam kako bi se sudija u finišu ponašao da smo mi vodili. Velika je nesreća kako smo izgubili. Vasović je imao priliku da sruši Amansija, da načini faul, ali je bio pošten igrač. On mu je pobegao i dao je gol. Neki su mišljenja da ga je srušio možda bi penal bio poništen ili bi naš Šole odbranio šut sa bele tačke. Lako je bilo kasnije govoriti.
Govorilo se da se više od pola tima Partizana u danima pred finale prodalo inostranim klubovima i da su mislima već bili u pečalbi.
- Tako je bilo, da. Skoro pola tima bilo je rasprodato. Sve se to odrazilo na rezultat finala protiv Reala.
Posle finala KEŠ Radoslav Bečejac preselio se u Ljubljanu i u dresu Olimpije odigrao 250 utakmica. U slovenačkom klubu ostavio je, takođe, neizbrisive tragove. Retko se događalo da se iz većeg Partizana pređe u manju Olimpiju.
- To su već ispričane priče. Bilo je kako je bilo. Kasnije sam bio trener prvog tima Olimpije, ali shvatio sam da to nije za mene. Odlučio sam da radim sa decom, da u njima formiram zdrave i čestite ličnosti. Nadam se da sam u tome uspeo.
U Olimpiji je igrao zajedno sa Joakimom Vislavskim.
- Kime je moj kum i prijatelj za sva vremena. Šta da se radi, takav je život. Jedni odlaze, drugi ostaju, a uspomene se gomilaju.
Godine 1973. prešao je u kolumbijski Santa Fe iz Bogote.
- Odigrao sam samo šest utakmica pre nego što sam povredio ligamente. Ostao sam u dalekoj zemlji godinu dana i vratio se u Ljubljanu. Ljudi u Južnoj Americi mnogo vole fudbal – zaključio je Radoslav Bečejac.
SA BJEKOVIĆEM EVOCIRAM USPOMENE
Bečejac u porodici nema nekog ko se bavi fudbalom ili da voli fudbalske teme. Sa komšijama priča o sportu.
- Pratim fudbal koliko mi odgovara, gledam ono što me zanima. Ne opterećujem se previše.
U rodno Žitište je prestao da odlazi.
- Nažalost, dugo nisam bio u rodnom mestu. Odem dva puta godišnje u Beograd. Uvek se vidim sa Nenadom Bjekovićem. I on je iz Zrenjanina. Par dana razgovaramo, evociramo uspomene o prošlim vremenima.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
