Распад система

Партизан се већ годинама налази у једној од највећих криза у богатој историји клуба. Црно-бели су другу сезону заредом остали без групне фазе европских такмичења, трофеј чекају од 2019. док су заборавили како титула изгледа, с обзиром на то да су је последњи пут држали у рукама, сада већ давне, 2017.

У Хумској су углавном мењали или жаргонски речено „потрошили” тренере и играче, док је водећи двојац једног од два највећа српска клуба - председник Милорад Вучелић и генерални директор Милош Вазура, остао у Хумској као да је Парни ваљак у најславнијим данима.

Такође, упитан је квалитет играча који тренутно носе црно-бели дрес, али као што се у нашем народу каже: „колико пара толико музике”. Партизан је у последњим данима прелазног рока продао све играче од којих је могао да заради, отишли су Матеус Салдања, прошле сезоне најбољи стрелац и прва опција у нападу, Светозар Марковић, капитен и вероватно најквалитетнији штопер црно-белих у последње две сезоне, као и Ксандер Северина, иако се није прославио на старту ове сезоне, у прошлој је показао квалитет.

Вицешампион Србије није пронашао адекватне замене и више није изненађење кад Партизан изгуби, с обзиром на то да није славио на последњих седам мечева у свим такмичењима. Изабраници Александра Станојевића последњу победу остварили су 4. августа против панчевачког Железничара (2:0).

Одбрана је колико-толико била светла тачка Парног ваљка у досадашњем делу шампионата. Али, ни Александар Јовановић више није могао да крпи грешке саиграча из дефанзиве. Црно-бели су прокоцкали предност и већ добијену утакмицу против ОФК Београда, али то није ништа ново за клуб из Хумске.

Марио Јурчевић је по доласку у Партизан имао неколико добрих партија на европској сцени, међутим, заједно са Нихадом Мујакићем стварао је промају у одбрани у дуелу са Романтичарима. Михајло Илић је у последњих девет месеци играо само за младу репрезентацију и дефинитивно му је потребно време да се прилагоди.

Александар Филиповић једини је заслужио пролазну оцену у последњој линији црно-белих, пре свега због гола на старту меча, али и залагања у дефанзиви. Сходно томе, поставља се питање зашто је Натан де Медина добијао шансу у квалификацијама за европска такмичења.

Партизан нема креацију у везном реду, једини играч који зна да упошљава нападаче је Бибарс Натхо, али Израелац пуни 37 година у фебруару и не може да издржи темпо ни Супер лиге.

Гајас Захид такође зна да асистира и постиже голове, али позиција на којој игра му то не дозвољава, док су остали везисти Стефан Ковач, Кервин Аријага, Александар Шћекић, Леонард Овусу и Метеја Стјепановић задужени да кваре игру противника и не помажу много у офанзиви.

Окршај Парног ваљка са ОФК Београдом још једном је показао да Алдо Калулу не може да игра нападача. Појам „лажна деветка” додатно добија на значају кад је игра повремени репрезентативац ДР Конга. Ђорђе Јовановић се, такође, није много истакао против клуба са Старе Карабурме, али за разлику од Калулуа улазио је у шансе.

Ибрахим Зубаиру одиграо је најбољи меч у црно-белом дресу, прво је асистирао Александру Филиповићу, а затим постигао првенац. Потпуно друга слика кад је у питању Јонг-Џун Гох који полако претендује да постане највећи промашај у историји Партизана, с обзиром на то да је дошао у Хумску за 1,3 милиона евра.