Raspad sistema

Partizan se već godinama nalazi u jednoj od najvećih kriza u bogatoj istoriji kluba. Crno-beli su drugu sezonu zaredom ostali bez grupne faze evropskih takmičenja, trofej čekaju od 2019. dok su zaboravili kako titula izgleda, s obzirom na to da su je poslednji put držali u rukama, sada već davne, 2017.

U Humskoj su uglavnom menjali ili žargonski rečeno „potrošili” trenere i igrače, dok je vodeći dvojac jednog od dva najveća srpska kluba - predsednik Milorad Vučelić i generalni direktor Miloš Vazura, ostao u Humskoj kao da je Parni valjak u najslavnijim danima.

Takođe, upitan je kvalitet igrača koji trenutno nose crno-beli dres, ali kao što se u našem narodu kaže: „koliko para toliko muzike”. Partizan je u poslednjim danima prelaznog roka prodao sve igrače od kojih je mogao da zaradi, otišli su Mateus Saldanja, prošle sezone najbolji strelac i prva opcija u napadu, Svetozar Marković, kapiten i verovatno najkvalitetniji štoper crno-belih u poslednje dve sezone, kao i Ksander Severina, iako se nije proslavio na startu ove sezone, u prošloj je pokazao kvalitet.

Vicešampion Srbije nije pronašao adekvatne zamene i više nije iznenađenje kad Partizan izgubi, s obzirom na to da nije slavio na poslednjih sedam mečeva u svim takmičenjima. Izabranici Aleksandra Stanojevića poslednju pobedu ostvarili su 4. avgusta protiv pančevačkog Železničara (2:0).

Odbrana je koliko-toliko bila svetla tačka Parnog valjka u dosadašnjem delu šampionata. Ali, ni Aleksandar Jovanović više nije mogao da krpi greške saigrača iz defanzive. Crno-beli su prokockali prednost i već dobijenu utakmicu protiv OFK Beograda, ali to nije ništa novo za klub iz Humske.

Mario Jurčević je po dolasku u Partizan imao nekoliko dobrih partija na evropskoj sceni, međutim, zajedno sa Nihadom Mujakićem stvarao je promaju u odbrani u duelu sa Romantičarima. Mihajlo Ilić je u poslednjih devet meseci igrao samo za mladu reprezentaciju i definitivno mu je potrebno vreme da se prilagodi.

Aleksandar Filipović jedini je zaslužio prolaznu ocenu u poslednjoj liniji crno-belih, pre svega zbog gola na startu meča, ali i zalaganja u defanzivi. Shodno tome, postavlja se pitanje zašto je Natan de Medina dobijao šansu u kvalifikacijama za evropska takmičenja.

Partizan nema kreaciju u veznom redu, jedini igrač koji zna da upošljava napadače je Bibars Natho, ali Izraelac puni 37 godina u februaru i ne može da izdrži tempo ni Super lige.

Gajas Zahid takođe zna da asistira i postiže golove, ali pozicija na kojoj igra mu to ne dozvoljava, dok su ostali vezisti Stefan Kovač, Kervin Arijaga, Aleksandar Šćekić, Leonard Ovusu i Meteja Stjepanović zaduženi da kvare igru protivnika i ne pomažu mnogo u ofanzivi.

Okršaj Parnog valjka sa OFK Beogradom još jednom je pokazao da Aldo Kalulu ne može da igra napadača. Pojam „lažna devetka” dodatno dobija na značaju kad je igra povremeni reprezentativac DR Konga. Đorđe Jovanović se, takođe, nije mnogo istakao protiv kluba sa Stare Karaburme, ali za razliku od Kalulua ulazio je u šanse.

Ibrahim Zubairu odigrao je najbolji meč u crno-belom dresu, prvo je asistirao Aleksandru Filipoviću, a zatim postigao prvenac. Potpuno druga slika kad je u pitanju Jong-Džun Goh koji polako pretenduje da postane najveći promašaj u istoriji Partizana, s obzirom na to da je došao u Humsku za 1,3 miliona evra.