ПЕНАЛ: Брзо сазревање деце за нову фудбалску Србију

Пише: Зоран Стојадиновић

За понос сваког љубитеља фудбала у земљи која вапи за успесима оних који су нас углавном навикли на тугу и разочарања.

Пласман омладинске репрезентације Србије у финале Светског првенства више је од успеха из снова. Србија је једина репрезентација са тла Европе која је стигла до полуфинала.

Ни Шпанија, ни Немачка, Енглеска, Француска, Холандија, Италија... него Србија! То је она Србија која је не тако давно била омладински првак Европе... Србија која се стиди кад погледа биланс „А” тима.

Вељко Пауновић није чаробњак чији је штапић способан да направи чуда. Селектор омладинске репрезентације Србије човек је посвећен фудбалу и професији у којој никад није поменут у негативном контексту.

Има наравно срећу да његови супер ђаци још нису осетили мирис новца и старлета. Још их челници наших сиромашних клубова нису незреле послали у бели свет да сазревају на брзину и уживају у благодетима које ће им фудбал свакако донети.

Док уживају у међусобном размењивању лопте и пасова, а не девојака, уживаћемо и ми са њима.

Кад крену стопама старијих колега – после прве исповести неке од спонзоруша, које такође тек треба да стасају јер су актуелне већ раубоване и дотрајале, знаћемо да ни од њих више немамо шта да очекујемо. Ваљда се то ипак неће догодити у блиској будућности.

И не може ту ниједан селектор или председник савеза ништа да промени: васпитање и култура носи се од куће, а патриотизам преноси с колена на колено.

Попут славних златних „Чилеанаца” – Мијатовића, Јокановића, Брновића, Бобана, Шукера, Јарнија – сазрелих за три недеље на Мондијалу у Чилеу, верујемо да ће без обзира на резултат у финалу са Бразилом, Рајковић, Живковић, Милинковић-Савић, Здјелар, Шапоњић, Мандић и остали, већ наредног лета чинити озбиљну, истина премладу, али „А” репрезентацију у којој неће бити места за фудбалере који боље играју на сплавовима него у националном дресу.

До тада, радујмо се и уживајмо у фудбалу који играју деца. Неискварена, чиста, поштена...

Деца која се стиде многих својих старијих колега и која су спремна да на терену уче од Бранислава Ивановића и Немање Матића и игром, а не причом дају све од себе за дрес и заставу коју су јуче љубили.