Радивој Босић играма, борбеношћу, упорношћу купио је Нишлије чим је обукао дрес Радничког. Ван терена је миран, тих, повучен, воли да пеца, слика, али и слуша народњаке. Од почетка каријере налази се под рефлекторима. Највећу пажњу свакако је изазвао прелазак с једне на другу страну Топчидерског брда, из омладинаца Црвене звезде у Партизан.
- Такав прелазак је увек више испраћен у сениорском фудбалу, ипак, прешао сам из Звезде у Партизан са 17 година, под условом да ћу да будем првотимац и претпостављам да је то било занимљиво. Не знам због чега је све то било под толиком лупом јавности, али то је био велики притисак за мене, није било пријатно. Пратио се сваки корак - започиње причу Босић.
Имао је потребу адут тима с Чаира да објасни како је све изгледало тог јануара 2019:
- Бата Мирковић и Ивица Илиев су ме довели, гледали су ме на омладинском дербију. Дошао сам кад је Партизан јурио Звезду, чекала се прилика, шанса за деби. Да сам одиграо добро вероватно би ме дизали у небеса, али Бата је отишао, Саво дошао и нисам добио шансу. Кренула је, онда, друга страна приче. То је све нормално за професионалног спортисту, са ове тачке гледишта можда бих имао другачији приступ према целој ситуацији. Не волим много да се враћам у прошлост, али тако је требало да се догоди, то је део мог пута, на крају - што те не убије, то те ојача.
Босић је са само 24 године успео да буде члан вечитих ривала, игра у иностранству и врати се у Србију.
- Љубљана је једини град где бих могао да живим ван Србије, оставила је посебан утисак, иако није све било идеално. Лепо ме је кренуло, постигао сам гол на дебију у Европи, онда сам дошао у конфликт с клубом. Прво сам хтео да идем, нису ме пустили, па су се предомислили, онда ја нисам хтео да одем. На крају се завршило најгоре по мене, остао је горак укус после Олимпије. С друге стране, Португалија и Мадеира прелепи су за живот - сунце, температура, плаже, купање, на све то висок ниво фудбала. Први пут сусрео сам се с таквим квалитетом, клуб је чак испао у Другу лигу, али ја задржао све играче. Ипак, желео сам да се вратим кући, највише због породице која ми је веома важна.
Ивањичани су препородили Радивоја, уследио је долазак у Ниш.
- Јавор ми је дао ми шансу коју сам искористио. Долазак у Раднички последица је сазревања, остао сам да бих потврдио добру сезону из Ивањице. Све се поклопило, скупила се добра група момака, с квалитетним тренером, стручним штабом. Добио сам максималну подршку, шансу свих, тренера, управе клуба, саиграча. Брзо сам се прилагодио и желео бих да и наредне полусезоне будемо добри, као и у већем делу јесење. Да нас пре свега послужи здравље, да имамо и среће да нас испрате резултати.
Открио је Боске, како га зову саиграчи, како се припрема за меч:
- Помолим се и трудим да уђем што смиренији, ако је то, уопште, могуће. Пре утакмице заједно слушамо музику у свлачионици.
Збунио нас је нападач Радничког врстом омиљене музике:
- Највише слушам народњаке.
Слободно време у Нишу Радивој воли да проводи и са саиграчима:
- Душан Павловић ми је цимер, дошли смо у исто време и некако се нашли. Веома добар момак, са њим, Јованом Нишићем, Павлом Ивељом проводим много времена. Кад је било лепше време, Бода (Дејан Станивуковић) и ја смо ишли на пецање. Има у околини Ниша лепих језера, опустимо главе. Како је почело да бива хладније, окренуо сам се другом хобију. Почео сам да сликам, још се тражим, не знам у ком ћу правцу. Радим пејзаже, све – закључио је Босић.
ОТИШАО ОД КУЋЕ СА 11 ГОДИНА
Породица је Радивоју највећа подршка, заузима посебно место у животу:
- Остао сам без оца кад сам имао три године, мајка је подигла нас троје и она је мој узор. Карактер сам градио уз брата, који се, такође, бавио фудбалом, али се после одлучио за школу. Био је ту за мене да прођемо заједно све неправде, као и мајка и сестра. Најмлађи сам и често ме задиркују да сам мајчино мезимче, јер стално спрема моју омиљену храну кад сам код куће. То је, ипак, зато што сам рано отишао од куће, са 11 година, па је остала та жеља код ње. Велика подршка је и моја вереница, баш ми значи што их имам уз себе.
НИШ СКОРО КАО НОВИ САД
Иако је на врели југ стигао из хладнијег севера, Босић се брзо навикао на живот у Нишу.
- Нови Сад и Ниш су слични, град има и тврђаву која ме подсећа на Српску Атину. Највећа разлика је у менталитету, дијалекту, говору. Новосађани су спорији, а како говоре, тако и живе. На југу су људи некако срчанији, топлији, гостољубиви, брзо сам се навикао.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
