Давни, 13. мај 1990. године, датум је који се у фудбалској историји Југославије више памти по хаосу него по игри. Утакмица између Динама и Црвене звезде, заказана на загребачком стадиону Максимир, претворила се у масовне нереде који су, по мишљењу многих, симболично најавили крвави распад СФРЈ.
Уместо дербија, уследили су сукоби навијача, полиције и бројне провокације. Преко 3.000 Делија, међу којима и припадници војних школа и предвођени вођом навијача Жељком Ражнатовићем Арканом, стигло је у Загреб – како аутобусима тако и возом. Атмосфера је већ данима била напета. На стадиону, наоружани предметима, скандирали су пароле попут: "Загреб је Србија" и "Убићемо Туђмана."
До ескалације је дошло када су се Делије, постављене у доњем делу јужне трибине, сукобиле са Бед Блу Бојсима, који су били изнад њих. Каменице, бакље, ломљење ограда – све то уз минималну реакцију полиције. Када су навијачи Динама покушали да пређу терен и одговоре, полиција их је брутално сузбијала пендрецима, сузавцем и воденим топовима.
Најупечатљивији тренутак остао је снимак Звонимира Бобана, капитена Динама, који је ногом ударио полицајца Рефика Ахметовића, наводно у покушају да заштити свог навијача. Тај удар одјекнуо је широм света, а Си-Ен-Ен је овај неред сврстао међу пет спортских догађаја који су променили свет.
Укупно је повређено преко 200 особа, укључујући 117 полицајаца, 39 навијача Црвене звезде и 37 Динама, а преко 100 особа је ухапшено. Након тога, утакмица је службено регистрована победом Звезде резултатом 3:0 службеним резултатом.
Овај догађај се често помиње као прекретница – не само у фудбалу, већ и у историји региона. Са једне стране, за навијаче Црвене звезде, то је био израз патриотизма и снаге. Са друге, селективна примена силе од стране тадашње милиције и деструкција стадиона створили су дубоке поделе које и данас изазивају полемике.
Политички контекст је био јасан. Четири месеца раније, на 14. конгресу Савеза комуниста, словеначка и хрватска делегација напустиле су заседање, што је означило фактички почетак распада СКЈ. Након тога, вишестраначки избори у Хрватској довели су до власти ХДЗ и отпочела је реорганизација МУП, уклањање српских кадрова и припреме за независност.
Максимир 1990. није био само спортски догађај — био је огледало друштвене, политичке и националне напетости. За многе је то симболични почетак краја Југославије. Дан када фудбал није победио, али је јасно најавио да се налазимо на прагу историјског расплета чије ће последице бити трагичне и далекосежне.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
