Кад је Богдан Богдановић лета 2014. врео београдски асфалт додатно угрејао са 123 поена у четири сусрета против Црвене звезде, преовладало је мишљење да у догледно време неће да се појави неко ко ће тај учинак да надмаши. Просто, симултанке капитена Орлова изгледале су магично и надасве непоновљиво. Утисак је додатно појачан чињеницом да после канонаде аса Клиперса, Партизан није освојио титулу шампиона никада – све до појаве магичног Двејна Вашингтона.
Пантере је у полуфиналу укротио са 40, односно 25 кошева, док је Голубове „скидао”, као да су глинени, бројећи до 23, то јест 41. Укупно 129, шест поена више од предводника репрезентације Србије! На страну недостаци Американца, нападачки таленат му је на нивоу великана игре под обручима.
Стога ни исход у финалу против Спартака није смео да буде другачији, црно-бели су, испоставило се лако (2:0), освојили Супер лигу после 11 година!
- Невероватно, много сам срећан. Шампиони смо други пут у једној години. Завршио сам прву сезону ван САД и поносан сам на тренера и саиграче. Стекао сам велико искуство, овековечено на прави начин – рекао је Вашингтон, видно задовољан.
За разлику од већине сународника у екипи из Хумске, Двејн је уз тим остао до краја и дао последњи атом снаге за грб Ваљка.
- Скроз сам исцрпљен, међутим – вредело је. Посебно сам поносан на млађе саиграче, као и на тренера Богдана. Свестан сам да је прошло много времена откад је клуб освојио две титуле у сезони – ово је историјски тренутак!
Иако је био без даха, бек је мудро зборио. Тачно 12 година се црно-бели нису докопали дупле круне – још од столовања непоновљивог Душка Вујошевића. Због темељног познавања пређашњих момената, Американац је знао да мора да повуче као парњача.
- На колеџу сам последњи пут играо у оваквом ритму, није лоше што сам се вратио том осећају. Волим кошарку – имам најбољи посао на свету. Приде, захвалан сам што сам био здрав током целе године.
Доста момака у тиму Вашингтон није добро познавао, уједно је био једини из САД, али емотивни тренутак на крају сусрета показао је заједништво у чети Жељка Обрадовића. Енергично су прославили титулу, потом се на стадиону фудбалске секције срели са навијачима, упркос чињеници да су многи били мишљења да им Супер лига ама баш ништа не значи.
- Заједно смо прошли све успоне и падове у овој дугој сезони и на крају дошли до титуле – невероватно.
Зрачио је самопоуздањем Американац и изгледало је као да је само чекао прилику. Посебно је занимљива тврдња најтрофејнијег стратега Старог континента, очигледно тачна и изречена пре само месец дана, по завршетку полуфиналног дуела АБА лиге против Дубаија, „да Вашингтон игра боље јер је променио начин тренинга и размишљања”.
- Једноставно, свестан сам својих могућности. Поред самопоуздања, имам и велику подршку тренера и екипе. Желим да на сваком мечу пружим максимум. Кад дође шанса, зграбим је.
Наравно, већину успеха првотимци Ваљка не би остварили без свесрдне подршке верних присталица.
- Хвала им свима! Завршила се невероватна сезона, и те како сам захвалан. Видимо се ускоро – закључио је Вашингтон и отишао на заслужено славље.
ТРЕНУТНО САМО ЖЕЛИМ ДА СЛАВИМ И ВИДИМ ПОРОДИЦУ
После НБА перформанса, љубитељи црно-белих боја постигли су консензус – Вашингтон мора да остане! Што се тиче правне стране, Двејн је потписао уговор „годину плус годину” са Партизаном и на лето предстоје разговори. Међутим, по завршетку сусрета са Спартаком, Американац је рекао да првенствено жели да ужива у датом тренутку.
- У мислима ми је само славље тренутно. Идем кући да видим жену и децу – једва чекам.
ОТАЦ ПОНОСАН – ВЕРОВАО ЈЕ У СВОЈ РАД
Сезона је дуга, инострани играчи се и те како у финишу осећају отуђено. На једној страни медаље налазе се велика очекивања навијача, док је на другој притисак због мањка времена са најближима. Стога, Двејн Вашингтон је у завршници Супер лиге имао уз себе оца – некадашњег НБА играча. Еди (60) је у каријери бранио боје Њу Џерси Нетса и Лос Анђелес Клиперса, али и Мурсије, Франкфурта, Макаби Ришона, док је данас ментор сину.
- Веровао је у свој рад. Срећни смо – одувек смо желели да победимо, то је најважније. Потребан је био тиму, а он је помогао колико је могао и довео екипу до тријумфа – рекао је 36. пик са драфта 1987.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
