Орлови су болно атерирали у Риги. Лавина негедовања јавности сручила се на рањена крила из гнезда Светислава Пешића због елиминације од кошаркашке „велесиле“ – Финске! Ни први, ни последњи пут.
Гнев је још већи после неуспеха ватерполиста и одбојкашица. Једноставно, наиђе таква година – сушна!
Увек кад наше спортисте, на једно значајно такмичење, испратимо као главне фаворите за злато, готово увек нам се догоди разочарaње! Тако је и сада на Евробаскету на којем смо сви, па и многи поред нас, Србију видели као новог шампиона Старог континента.
Међутим, у спорту није довољан само неспорни квалитет, много фактора одлучује на путу до трона. Није довољан један Никола Јокић, па да се сви противници уплаше и склоне. Титула се осваја тимским духом, победничким менталитетом. То Србија није имала у Летонији...
Видело се од старта такмичења по групама да нешто није у реду и кроз изјаве чланова нашег националног тима. Припремне утакмице су још, додатно, „замаскирале” слабости Орлова, које има свака екипа. Онда је почело да се „поклапа” доста тога, низ несрећних околности, повреда капитена Богдана Богдановића, мистерија око Василија Мицића, ровитост Марка Гудурића и Алексе Аврамовића, бледоћа унапред крунисане екипе... На конференцијама за новинаре била је присутна нервоза селектора Пешића. Фрустриран човек не може далеко да добаци, јер фрустрације су највећи непријатељ такмичења.
Све су то саставни делови спорта на који није отпоран ни највећи тим на једном великом такмичењу, турнирског карактера. Само селектор Пешић и играчи знају кроз шта су све пролазили. Нешто ће да открију, а нешто ће – заувек, остати тајна из свлачионице.
После свега наћи ће се многи критичари који ће из свих „оружја и оруђа” да пуцају по Орловима у ровитим временима за земљу. Биће стручних, али и паушалних анализа, „обојених” закључака на све стране. У свему треба да се сачува достојанство. Свака изговорена и неодмерена реч има тежину. Кошарка је само спорт, састављен од победа и пораза, титула и елиминација.
Колико год болно разочарање било не треба „стрељати” наше „јунаке” из Риге, који су нас, до сада, много пута обрадовали. Догоди се и Финска, не толико трагично колико треба да се извуку поуке за будућа времена, јер пред овим тимом је још много изазовних такмичења.
Најлакше је осудити, потребне су рационалност и реалност у овом тешком тренутку за нашу кошарку и изневерено очекивање. И можда треба да променимо „тактику”, да наше спортисте на европска и светска првенства, Олимпијске игре испраћамо у другачијем амбијенту, са скромнијим жељама, реалније и трезвеније. Кад се шампањац отвори пре почетка такмичења буде врео и кисео.
Пад, сам по себи, није толико трагичан уколико се после њега устане. Орловима су у Риги тамо неки Скандинавци скресали крила, али сви верујемо, и надамо се, узлетеће они поново у висине. И обрадовати нацију!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
