Постоје приче које се не заборављају - превазилазе границе спорта и постају сведочанства о људској снази, вери и истрајности. Једна од њих је Гордане Петковић – жене која је показала да снови немају рок трајања. У 34. години многи спортисти већ размишљају о крају каријере, а доказани голман је први пут у победи над Литванијом у склопу квалификација за ЕП обукла дрес сениорске репрезентације Србије и стала међу стативе као симбол борбе, поноса и наде.
Међутим, прича о Гордани није само још једна бајка са срећним крајем - увек насмејана жена прошла је пут какав се ретко виђа, дословно од ивице живота до самог врха.
Пре само три године каријера, па и живот, висили су о концу после тешке саобраћајне несреће у којој је једва преживела. Иако је већина мислила да ће бити потребно чудо се врати на гол, Гордана је показала да она постоје – само ако верујеш, бориш се и никада не одустајеш. Данас, после свега, стоји међу стативама с грбом Србије на грудима, као симбол упорности, вере и неуништивог спортског духа.
- Увек кажем да оно што не убије, ојача човека, тако и мене. Није важно колико пута паднемо, већ колико пронађемо снагу да устанемо и верујемо да никад није касно за нови почетак – каже на почетку разговора Гордана Петковић.
Пре непуне три године доживели сте саобраћајну несрећу после које сте једва остали живи?
- Био је то веома тежак период, највише на психичком плану, мислила сам да се никада нећу опоравити. Била сам скроз изломљена, али бар жива, док је моја пријатељица на месту погинула...
Шта се догодило тог септембар 2022?
- С Маријом Павловић враћала сам се са тренинга и један дечко нас је ударио на аутопуту колима отпозади. Од силине ударца испала сам из аутомобила и једва преживела, док је Марија настрадала. Знала сам да ћу залечити физичке повреде једног дана, али остале ране ће остати заувек.
Али, успели сте?
- Научила сам да изађем јача после сваког ударца. После дужег времена и периода опоравка вратила сам се на терен, али у том тренутку нисам знала да рука није добро зарасла. Уследио је нови шок, лекари су ми рекли да је операција неизбежна и морала сам под нож. Ставили су ми плочице, шрафове, скраћивали кост… Таман сам се психички мало опоравила, проводила доста времена са екипом, почела да се враћам у живот, а онда сам морала све из почетка. Кад сам се вратила на терен, те сезоне била сам најбоља играчица Суперлиге.
Да ли сте некада размишљали да одустанете?
- Никад! Рукомет ми је кроз живот био као штит, јер све ово није једино што ми се десило. Кад сам била мала, моја породица је 1995. избегла у Олуји у Србију, тата је тад остао инвалид, тако да је мени рукомет увек био сигурна зона.
И сад, три године од саобраћајне несреће, испунили сте животни сан и обукли дрес репрезентације. Рекло би се деби из снова?
- Не знам шта да кажем, како да реагујем осим што сам неизмерно захвална на указаној прилици. Увек размишљам о утакмици, себи, исходу, фокусирана сам на ривала који ме чека. Радила сам на томе да немам трему, значила ми је и подршка саиграчица, стручног штаба. Рецимо, пред утакмицу ми је пришла Андреа Лекић и рекла „Уживај у ономе што радиш” и послушала сам њен савет.
Кад вам је Катарина Томашевић казала да улазите у игру, шта сте помислили?
- Желела сам да оправдам њено, али и поверење читавог тима. Очекивала сам да ћу ући у игру у неком тренутку и знала сам да морам да будем на нивоу. Нисам смела да изневерим ни себе, ни Катарину, ни тим.
Како сте се осећали кад је стигао позив за репрезентацију?
- Шокирано! Емоције су биле јаке и помешане. Увек сам се надала и веровала да ће тај позив доћи, али ме некако увек заобилазио. Временом сам мало изгубила наду, али нисам одустајала и на крају се исплатило.
НАЈЛЕПШИ ДАНИ КАРИЈЕРЕ
Да ли је ово један од лепших периода у вашој каријери?
- Можда и најлепши! Читав живот сам се трудила, борила, у нашој лиги увек била на висини задатка, али тај позив никад није долазио. Сад сам ту и желим у сваком тренутку да уживам са овим дивним девојкама у најдражем дресу.
ДЕБИТАНТ У 34. - ДОДАТНИ ТЕРЕТ
Да ли је чињеница што сте дебитант у 34. години додатно појачала терет на плећима?
- У једну руку јесте, знам да су људи можда више гледали у мене него у друге и чекали шта ће да виде. Мада, можда сам међу најстаријима у тиму, али су оне дуже у репрезентацији, па се осећам младо. Имам доста искуства у лиги, репрезентација је нешто друго.
УЖИВАЊЕ СА КАЋОМ ТОМАШЕВИЋ
Каква је сарадња с Катарином Томашевић?
– Сјајна! Пресрећна сам и задовољна, лепо радимо и уживам. Катарина има богато искуство и уме да га пренесе, а на све то тренинзи су одлични, занимљиви, вежбе заиста сјајне. Много комуницира с голманима, обраћа пажњу на детаље, тако да је заиста ово све уживање.
АНДРЕА МНОГО ЗНАЧИ ТИМУ
Иако сте први пут у тиму, нисте имали проблем да се уклопите?
- Девојке су ме супер прихватиле, атмосфера је одлична, стручни штаб сјајан и заиста је уживање бити део овог тима. Андреино присуство много значи, иако није у саставу и на терену, део је нас и њена енергија нам свима улива велику дозу поверења. До јуче сам је гледала на телевизији, сад сам ту са њом, као и са Каћом, Сањом... Први пут пролазим кроз све ово и уживам.
КЋЕРКА САРА НАЈВЕЋА ПОДРШКА
Највећа срећа за Гордану Петковић свакако је кћерка Сара:
- Кћерка је мој живот и велика подршка у животу. Има девет година и док њена генерација седи поред рачунара, Сара је одлучила да крене мојим стопама и тренира рукомет. То ме веома радује, она је моја највећа мотивација у животу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
