Непобедиви визионар

Када би се говорило о легендама нашег спорта, име Зорана Туте Живковића изговара се с посебним поштовањем. Његов рукометни пут, саткан од знања, преданости и страсти према игри, обликовао је генерације играча и тренера који и данас носе његов печат. Један од највећих стратега икада био је више од тренера – био је визионар који је разумео рукомет као филозофију, начин живота и уметност кретања.

Екипе које је предводио Зоран Тута Живковић нису играле само рукомет, то су били гладијатори жељни победа и трофеја. Сваки његов тренинг био је лекција о животу, а свака утакмица позорница на којој се рађала чиста емоција.

Данас, кад је о Зорану Живковићу снимљен документарно спортски филм, свако у Србији, од 7 до 77 зна причу о легенди, о бесмртности једног рукометног великана.

- Немојте мене, знате да ја не волим да причам – рекао је Зоран Живковић ходајући двораном Лагатор у Лозници, граду у ком је пред утакмицу Србије и Словеније била пројекција документарно-спортског филма „Непобедив“.

Али, нисте дуго давали интервју, филм је добар повод, а и прича је за „Спортски журнал“...

- Хајде да пробамо, пуцајте.

Да кренемо од филма?

- Искрено, нисам желео да снимам филм и дуго сам се противио тој идеји. Ја сам човек у годинама и није ми то потребно, али продуцент и идејни творац, Оливер Пауновић био је веома упоран и убедио ме. На крају је испало све добро.

Реакције су феноменалне?

- Већина људи са којима сам разговарао били су задовољни после филма, а надам се да ће тако бити и убудуће. Тај филм говори о мојој спортској каријери која је била веома дуга и, кажу, успешна.

Немојте да будете скромни, резултати довољно говоре...

- Била су друга времена, али слажем се, било је лепих резултата, сетим се често неких ствари, утакмица, ситуација.

Дуго Вас нема у рукомету, да ли пратите утакмице?

- Све! Гледам Лигу шампиона, велика такмичења, домаћу лигу, мислим да ништа не пропустим. Данас је технологија таква да све може да се погледа и кад прође утакмица. Морам да Вам признам, не гледам утакмице као навијач, већ искључиво као тренер.

Колико се рукомет променио?

- Доста. Постао је агресивнији, јачи, бржи, нема ту пуно лепоте више. Гледам како неки тренери постављају тактике, па се изнервирам, не свиђа ми се то. Али, генерално, има добрих ствари, сегмената и увек сам за унапређење ако је добро.

У чему је највећа разлика некад и сад?

- У физичкој припреми, данас се доста трчи, правила игре су се променила и она захтевају бољу физичку припрему. Међутим, некада је рукомет био технички дотеранији, да тако кажем. Сада тај сегмент није толико заступљен, али друга су времена.

Да ли је тачно да данас кад гледате утакмицу, иако једна екипа води седам, осам разлике, знате да ће на крају да изгуби?

- Истина је, јер гледам као тренер и видим шта се погрешно ради и где ће то да одведе. Десило се, да не помињем утакмицу и тренера, видео сам на плус девет да ће изгубити. И тако је било.

Били сте један од првих тренера који је увео игру седам на шест, данас је то неизбежно на сваком мечу?

- Трудио сам се да искористим максимално своје играче, да видим кога могу најбоље да употребим. Наравно, користио сам све могућности које правила игре дозвољавају, па ми је тако пало напамет да уведем седмог играча, играо сам са четири бека ту утакмицу. Изненадио сам многе, мало и своје играче.

Шта је тренутно проблем српских тренера?

- Немају услове да напредују, потребни су им семинари, едукације, да мало виде како други раде. Наша тренерска организација броји седамсто стручњака, па сигуран сам да међу има неко ко је добар. Потребна је едукација, да се тренери мало посвете раду, да не мисле да све знају и могу.

Тренери немају континуитет у раду?

- Имамо велики број младих играча, одличних, али нисмо још увек створили тим који у континуитету може да игра дуже време. То је проблем, стално се мењају играчи, репрезентација је ретко кад у истом саставу. Верујем да ће доласком Раула Гонзалеса ситуација бити боља, да ће се тај тренд променити.

Да ли Вас је од повратка у Србију контактирао неки тренер и затражио помоћ, савет?

- Није, последњих десет година сам у земљи, али ме никада нико није позвао.

Да ли би сте изашли у сусрет да јесте?

- Наравно! Ако би неко затражио савет, одмах би помогао, бар бих усмерио или рекао којим путем да крене, а његово би било да ли ће то да прихвати.

Није Зоран Живковић на крају пропустио прилику да похвали РС Србије.

- Мислим да је Савез формирао добру групу људи који иду у правом смеру. Ево, долазак Раула Гозналеса је један корак, видим да раде добро, да покушавају да поставе ствари на своје место. Верујем им и знам да ће бити боље него што је било – рекао је Зоран Живковић.