Број 13 пре тачно десет година није био таличан репрезентацији Србије у футсалу – у Београдској арени, пред 11.161 гледалаца, поражена је од Казахстана (2:5) у борби за треће место на Европском првенству (победник Шпанија, у финалу боља од Русије 7:3)!
Тог 13. фебруара, у граду на ушћу Саве у Дунав, сведочили смо историји – највећем успеху у историји нашег малог фудбала и, на жалост, пруженој руци у знак честитања мајсторима из некадашње совјетске републике. Додуше, махом натурализованим Бразилцима?!
Беху то дани кад се у земљи на брдовитом Балкану, као никад пре и касније, живело за чаробну игру на петопарцу и држали се палчеви инспирисаној чети Аце Ковачевића: Аксентијевићу, Перићу, Јањићу, Коцићу, Рајчевићу, Живановићу, Ракићу, Радовановићу, Милојевићу, Пршићу, Лазићу, Симићу, Стојковићу, Момчиловићу... Кадрим да до завршног дана ЕП, у сјајној организацији ФСС и наше државе, у групној фази очитају лекције Словенији 5:1 и Португалији с Рикардињом 3:1, у четвртфиналу оборе Украјину 2:1, у полуфиналу после продужетака скину капу пред Русијом 2:3.
Круцијалан утисак, без обзира на два крајња пораза и изостанак по свему виђеном заслужене медаље: Србија је исписала златну страницу.
Огромног успеха не би, наравно, било без пионира популарне игре у нас, избореног пласмана под заставом Југославије на СП у Хонгконгу 1992. (због санкција нису отпутовали): Ковачевића, Пржуља, Андрејића, Вујовића, Петрике, Хабибије, Драгољевића, Милићевића...
По успостављању Србије, деценију и по касније, ни друге, сјајне генерације: Павићевића, Рајића, Брзаковића, Шоша, Боројевића, Богдановића, Бојовића, Цветановића...
Сијаће футсал поново, сигурни смо, виц и гег одувек су били заштитни знак „европских Бразилаца”.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
